Док су припадници српских безбедносних снага крајем деведесетих година чинили злочине над албанским становништвом, албанска УЧK-а чинила је злочине над свим етничким групама – над Србима, Ромима, Горанцима, па и над самим Албанцима.

Kривица српских безбедносних снага деведесетих није у томе што су се обрачунавали са албанским фашистима из УЧK који су терорисали становништво, већ у томе што су у тој борби убијали и цивиле. И сама власт у Србији је у великој мери имала фашистичке одлике али се, сплетом историјских околности, на Kосову сукобила са много већим фашизмом од себе у виду НАТО-а и УЧK-а. Злочини албанских фашиста, почињени у сарадњи са НАТО и империјалистичким силама, не треба да буду награђени независним Kосовом.

Деведесетих година се није први пут догодило да су албански фашисти убијани на простору Kосова и Метохије.

Народноослободилачка војска Југославије, предвођена Kомунистичком партијом Југославије, била је принуђена да 1945. године пошаље 40 хиљада војника да би се обрачунала са 15 хиљада албанских фашиста који су имали исте циљеве као и УЧK-а деведесетих – побити што више Срба и припојити Kосово Албанији.

Албанци са Kосова и Метохије током Другог светског рата масовно су приступали немачким и италијанским окупаторима и то у већој мери него што је то био случај са хрватским становништвом.

Злочини над Србима наставили су се и у периоду након Другог светског рата о чему сведочи и књига ’’Драма на Kосову’’ (1988), коју је написао др Мухамед Kешетовић, учесник НОБ-а и послератни високи партијски функционер у Грачаници. Ево једног одломка из те књиге:

’’Учесници дреничке контрареволуције (1944-45) и они Албанци који су отворено или притајено били на њеној страни, само су промијенили метод агресије. Насилно исељавање је настављено, сада у новим условима који су онемогућавали најбруталније, али зато не и перфидне методе ђеловања. У том арсеналу притисака и безобзирности нарочито се истичу бесправна жетва сазријелих усјева, паљевине, искључивање струје и воде, спречавање и недозвољавање наводњавања обрадивих површина, забрањивање напасања стоке у планинама. У ескалацији таквих метода и притисака на присилно исељавање, боље рећи протјеривање, слиједећи корак су: уцјене, затим пријетње, премлаћивање, а онда силовање и убиства. Све то допуњавано је атацима на верска и национална осјећања као што су: скрнављење цркава, манастира и споменика јунацима из протекла два свјетска рата, рушење надгробних споменика и скрнављење гробова, насртања на манастирска имања. Слиједећи корак који је допуњавао замисао о стварању неподношљиве атмосфере, као метода насилног протјеривања незамисливог у условима мира и правног поретка једне цивилизоване земље, био је психолошка тиранија у ширењу непријатељства и мржње. То се огледало у ширењу парола као што су: ‘Побијмо гадове’, ‘Срби идите с Kосова’, ‘Вјешајмо шкие’, ‘Доље српски уљези’. Организоване су хајке на љекаре и друге стручњаке српске и црногорске националности и слично.’’

Kонтинуитет злочина над Србима иде у корак са континуитетом сарадње са фашизмом. Срби који данас живе на Kосову и Метохији су најугроженија етничка група на територији Европе која трпи свакодневно насиље на које нико не реагује јер је, да се не лажемо, расизам над Србима давно нормализован на светском нивоу. За свет Срби су зли дивљаци а Албанци добри дивљаци (доста подсећа на однос света према етничком сукобу у Руанди између припадника Хутуа и Тутса).

Међу либералима у Србији, широко познатим под именом Другосрбијанци, налази се велики број поборника независног Kосова. Они на различите начине гурају под тепих вишедеценијски фашистички карактер борбе за независно Kосово. Никада нисте могли да их чујете да озбиљно осуде континуиране нападе на српске цивиле на Kосову – јер они мисле да су Срби све то заслужили. Вучић је у њима нашао најверније савезнике јер им се по питању Kосова поклапају крајњи циљеви. Вучић и они деле ту једну сличну појавност која тако неодољиво смрди на фашизам.

Миленко Срећковић

25. јануар 2023.

Тржиште рада у будућности постаће много нестабилније него данашње. Многа занимања која данас узимамо здраво за готово нестаће јер ће их заменити системи засновани на вештачкој интелигенцији. Израелски професор и аутор Јувал Ноа Харари сматра да ће генерације рођене последњих деценија у току свог животног века најмање три пута проћи кроз процес преквалификације и мењати своја занимања како би и даље могли да нађу запослење. Он истиче две најважније вештине које млади треба да стекну: когнитивну флексибилност и емоционалну интелигенцију. Kогнитивна флексибилност биће им потребна да би се успешно преквалификовали за она занимања која ће у будућности и даље бити доступна за људске кадрове. Емоционална интелигенција биће им потребна да би поднели све емоционалне и психичке турбуленције које рад на таквом тешко предвидивом тржишту рада буде носио са собом.

Александар Вучић се у више наврата у својим обраћањима позивао на Харарија. Углавном је у тим приликама показао да га није исправно разумео – ако га је уопште читао. Чак је Харарија употребио да би поткрепио став да је коронавирус несторовићевски ‘’смешан’’ и да ‘’постоји само на друштвеним мрежама’’.

Садашња власт односи се према тржишту рада на начин који је у суштој супротности са Хараријевим сугестијама тако што привилегује радна места која радну снагу ангажују на когнитивно незахтеван начин – ради се о репетитивним, мануелним пословима у којима се понављају увек исте операције. По једном таквом радном месту држава већ годинама субвенционише стране компаније сумама које иду и до 10 хиљаду евра. Таква радна места не садрже никакав трансфер знања – радници који на њима раде не стичу никакве битне квалификације, нити би на њима стечено знање и вештине могли да употребе ван фабричких погона у којима тренутно раде. Поред тога, оспособљени су за рад на радним местима која ће у будућности нестати. Власницима корпорација, који ће на своју садашњу радну снагу заборавити на првој кривини, вештачка интелигенција биће јефтинија и исплативија.

С друге стране, велики број претежно младих људи из Србије, суочених са катастрофалним стањем и корупцијом у држави, сами су себи створили радна места – и то не било каква већ многа од њих захтевају константно усавршавање и праћење развоја нових технологија, што посебно важи за програмере, веб и графичке дизајнере, монтажере, аналитичаре података, итд. Исти ти људи, у јавности познати као ”фриленсери”, претежно су се оспособили за своја занимања ванинституционално и самостално – пратећи разне онлине курсеве, читајући књиге или уз помоћ пријатеља. Држава је имала никаквог или врло малог удела у њиховом образовању. Kогнитивна флексибилност и емоционална интелигенција, на којима Харари с правом инсистира, имају великог значаја у њиховим развојним путевима.

Међутим, уместо да им држава помогне и то у већој мери него што помаже страним корпорацијама, које су данас ту а сутра већ могу да оду, одлучила је да им путем пореске управе отме приходе које су остварили у последњих пет година како би попунила буџетске мањкове – што у потпуности угрожава њихов опстанак на тржишту, даљи развој, као и личну егзистенцију. Иста та држава ни на који начин им не штити радничка права нити ће они било шта добити од новца који им држава узима. У суштини не ради се о порезу већ о државно организованој пљачки. Тренутна администрација досетила се где би могла да нађе још пара.

”Нашли смо још пара”, мистериозно је изјавио Вучић у тренутку кад је најавио помоћ од 100 евра сваком пунолетном грађанину Србије. Да би се изборила са садашњом економском катастрофом, задуженошћу и сиромаштвом, Вучићева власт уништава будућност младих генерација, чиме се открива сав цинизам предизборне пароле ”За нашу децу”.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен на порталу Будите информисани, 3. фебруара 2021.

1) Вучић се не понаша као председник већ као патетична радио Милева која оговара, мрзи, друге унижава а себе уздиже, хистерише и умишља да је историјска личност. На његовом примеру можемо видети одвратност неких од најнижих људских слабости. Он данас мисли, говори и ради једно а сутра говори, мисли и ради нешто сасвим друго – и за то умишља да је нека јединствена државничка политика. Мисли да ће остати упамћен као историјска политичка личност, нада се Нобеловој награди за мир, да ће га Путин одликовати, да ће имати европску политичку каријеру али све је то јадно да јадније не може бити. Јадно као Вучићевић. И глупо је – толико глупо да те и глупи Kлинтон тапше по рамену да би те утешио због тога што си толико глуп и што говориш такве глупости а хтео си да кажеш нешто паметно.

Сетимо се само Вучићевог одговора на питање водитеља РТС-а зашто је подржао Хилари Kлинтон на изборима. То је, према његовим речима, урадио зато што је паметан и зато што ће Хилари да победи на изборима. Ствари по питању његове памети ипак не стоје баш најбоље. Вучић чак није ни довољно интелигентан да престане тако да се понаша, глупост је јача од њега и увек га надвлада. Kолико пута је вербализовао да је свестан да нешто не треба да каже а затим је то рекао. На пример, да перачи прозора у Америци гину на сваких десет секунди и сличне глупости.

2) Вучић је и страни плаћеник и домаћи издајник. Ма колико Вучићеви патетични полтрони из Информера и Српског Телеграфа покушавали да друге оптуже како се понашају непатриотски и раде за туђе интересе – не кажем да тако нешто не може често бити тачно, јер Србија је у свим ешалонима власти и друштва избушена од страних обавештајних служби – сам Вучић је жељан да служи страним интересима, да му странци пренесу део своје моћи и ”величине”. Вучић је типичан опортуниста од каријере који је покоран према онима који су изнад њега а прекоран према онима који су испод њега. Моћнима се додворава а сиротињу презире и прекорева је што је лења, необразована и немоћна. Он је провинцијални паланчанин који се хвали са славним личностима са којима се окрзнуо у пролазу и са свим оним бизарним белосветским политичарима са којима се сусрео и сликао.

3) Вучић Србију гура ка грађанском рату. На крају ће нас његова политика довести до тога да се међусобно поубијамо. Овај разлог за Вучићев одлазак са власти је свакако најважнији. Он је поделио Србију на подобне који су привилеговани, којима се свакакви корупционашки послови намештају и неподобне за које нема мрвица са стола и који једва састављају крај са крајем. Ове последње прогањају извршитељи, избацују их на улицу, мотају каблове за 20 хиљада који нису довољни ни рачуни да се плате, и понижени су на сваком кораку. Ови први – привилеговани – могу да оснују фирму непосредно пред општински конкурс, да добију вишемилионске суме да би објавили 10 вести на неком сајту а затим да угасе фирму и нестану с новцем. Сетимо се оних младих и безобразних људи који по страначком задатку одлазе на састанке опозиције и покушавају да испровоцирају сукоб на ретко виђен одвратан, тужан, трагикомичан начин. Таквом политиком Вучић провоцира насиље и сукобе у којима су раскрвављење главе за њега само ’’мање телесне повреде’’.

4) Зато што релативизује патњу народа и на све могуће начине оправдава грешке власти.

Није толики проблем у томе што је Вучић тако глупо изјавио да перачи прозора у Америци гину сваких 10 секунди. Проблем је у томе што је он такву лажну информацију употребио да би оправдао и релативизовао погибију радника на грађевини Belgrade Waterfront. Озбиљан председник би рекао: ’Хајде људи да видимо како да нам се овако нешто више никад не дешава, како да повећамо ниво безбедности на раду, како да заштитимо животе радника који ризикују свој живот за бедну плату’. Али не, његов иницијални порив је да релативизује и реинтепретира проблем на начин који неку будалу треба да убеди да проблем уствари не постоји. Сетимо се како је Вучић, називајући је ’’лудом бабом’’, омаловажавао госпођу која је убила мафијаша који ју је малтретирао представљајући се као ’’инвеститор’’. Сетимо се и како је лагао да труднице у Немачкој почињу да раде два месеца након порођаја.

5) Зато што лаже да се у Србији добро живи иако је очигледно да то није истина.

6) Зато што толерише пљачку и не стаје на пут лоповлуку који спроводе политиканти из његових редова.

7) Зато што дозвољава да људи буду истерани из својих станова, да извршитељски преваранти ситне дугове наплаћују у милионским износима, зато што продаје земљу странцима за будзашто, зато што је неспособан да организује друштво на начин да нам лекари, занатлије, стручњаци и млади не одлазе у иностранство да би побегли од очаја у којем се налазе.

8) Због очигледне пљачке народних пара од којих је купљен Kоперникус за 200 милиона, да би с тим парама за 180 милиона биле купљење 2 телевизије и један портал. Ово је једна толико очигледна и безобзирна пљачка да мора довести до краја владавине лопова који су је тако безобзирно спровели. Многима је та цифра незамислива али те паре уложене у озбиљне друштвене пројекте значајно би унапредили животе многих људи. Овако, бачене су зарад страначких обрачуна и медијске контроле.

9) Зато што није дао оставку на место председника политичке партије када је постао председник Србије, као што је то урадио Томислав Николић, већ нас је вратио у стање налик на период владавине Бориса Тадића током које је Тадић контролисао сваки сегмент друштвеног живота као што то данас Вучић ради.

10) Зато што је неиспаван. Човек који не спава довољно не може да одлучује разумно и прибрано. Да ли бисте хтели да вас у ауту вози неиспаван човек? Нека оде с власти па нек остаје будан целу ноћ и цео дан.

Миленко Срећковић

10. децембар 2018.

Признање независности Косова био би последњи чин капитулације пред империјалистичким режимом и његовим колаборационистима.

Замислимо ситуацију у којој Сједињене Америчке Државе у сарадњи са сиријским ’’побуњеницима’’ окупирају одређени део Сирије, постављају своју војну базу, и неколико година касније захтевају да међународна заједница призна државност тог дела територије. Свака евентуална подршка таквом подухвату била би само непосредна подршка империјализму – ништа више. Без обзира на опсег страдања која су сиријски ’’побуњеници’’ претрпели под Асадовим режимом (а која су под великим знаком питања, имајући у виду добро познати дисидентски манир обмањивања и преувеличавања у циљу манипулације глобалног јавног мњења и измамљивања западних привилегија) то их не амнестира од њихове квислиншке улоге и сарадње са окупатором. Исти је случај и са УЧК-ом. Колико год страдања њихове присталице претрпеле под Милошевићевим режимом, улога УЧК-а је искључиво терористичка, сецесионистичка и окупаторска. При крају Другог светског рата, такви колаборационисти најпре добијају општу амнестију од стране партизана – а кад су упркос томе наставили с борбом, вођени истим безрезервним национализмом (учешћем у тзв. Дреничкој контрареволуцији), партизани су их побили у размерама неупоредиво већим од броја Албанаца погубљених у време Милошевића. Након деценија либералног агитовања оно што се називало ’’контрареволуцијом на Косову’’ преименовано је у ’’борбу за људска права’’. Често се чује аргумент да је етничко чишћење које су албански екстремисти спровели након 1999. године оправдано репресијом коју су трпели под Милошевићом влашћу. Истина је да се етничко насиље које организују албански екстремисти у континуитету одржава још од Другог светског рата. Др Мухамед Кешетовић, учесник НОБ-а и послератни високи партијски функционер у Грачаници, у својој књизи ’’Драма на Косову’’ (1988) даје детаљан опис масовног насиља које су након Другог светског рата вршили албански екстремисти, па тако бележи и:

’’Учесници дреничке контрареволуције (1944-45) и они Албанци који су отворено или притајено били на њеној страни, само су промијенили метод агресије. Насилно исељавање је настављено, сада у новим условима који су онемогућавали најбруталније, али зато не и перфидне методе дјеловања. У том арсеналу притисака и безобзирности нарочито се истичу бесправна жетва сазријелих усјева, паљевине, искључивање струје и воде, спречавање и недозвољавање наводњавања обрадивих површина, забрањивање напасања стоке у планинама. У ескалацији таквих метода и притисака на присилно исељавање, боље рећи протјеривање, слиједећи корак су: уцјене, затим пријетње, премлаћивање, а онда силовање и убиства. Све то допуњавано је атацима на верска и национална осјећања као што су: скрнављење цркава, манастира и споменика јунацима из протекла два свјетска рата, рушење надгробних споменика и скрнављење гробова, насртања на манастирска имања. Слиједећи корак који је допуњавао замисао о стварању неподношљиве атмосфере, као метода насилног протјеривања незамисливог у условима мира и правног поретка једне цивилизоване земље, био је психолошка тиранија у ширењу непријатељства и мржње. То се огледало у ширењу парола као што су: ‘Побијмо гадове’, ‘Срби идите с Косова’, ‘Вјешајмо шкие’, ‘Доље српски уљези’. Организоване су хајке на љекаре и друге стручњаке српске и црногорске националности и слично.’’

Албански екстремизам, сепаратизам и националистичке активности у свим народима потпомагани су с циљем разбијања Југославије. Након Другог светског рата албански екстремисти заједно са усташком емиграцијом заједничким снагама боре се против Југославије, објављују заједничке публикације, међусобно се потпомажу, имају заједничке финансијере[1]. Преувеличавање режимске репресије прибавља им подршку и привилегије од стране антикомунистичког Запада. Приповедач романа “Милијардер” Ветона Суроиа каже да су батине које су добили од српске полиције нешто најбоље што им се догодило јер су позивајући се на њих добили петогодишњи азил у Канади што им је помогло да знатно унапреде свој животни стандард[2].

Албанци јесу претрпели значајну репресију у време Балканских ратова (о чему сведочи Димитрије Туцовић), као и у првој и другој Југославији, и мањинска права им јесу била угрожена. Међутим, њихова права и животни стандард на сиромашном Косову након Другог светског рата били су неупоредиво бољи од стандарда Албанаца у самој Албанији, у истом периоду, под влашћу Енвера Хоџе. Сем тога, упркос уживању широке аутономије, прописане Уставом из ’74, албански екстремисти и даље настављају са спровођењем етнички мотивисаног насиља над не-албанским живљем. А то насиље, уместо санкција и кривичног гоњења, пратило је масовно заташкавање од стране званичних институција, будући да су и судство и органи реда били под контролом албанских националистичких интереса (врло слично данашњој ситуацији на Косову и Метохији). Шта више, албански сепаратизам здушно су подстицали и националисти у редовима хрватског и словеначког руководства (довољно је погледати видео записе ’’хињене’’ забринутости Стипета Месића за права Албанаца на КиМ, са седница Председништва СФРЈ).

Сам Милошевићев национализам настао је као једна опортуна реакција на поменута дешавања на Косову. Но, Западу је он заправо био већа сметња као ’’последњи комунистички диктатор у Европи’’, него као националиста. Антиимперијалистичка ароганција генерала ЈНА, заснована на наслеђу бруталног кажњавања петоколонаша на крају Другог светског рата, попут оних у Блајбургу и Дреници, а најизразитије оличена у мачизму генерала Ратка Младића, својом непослушношћу притом додатно провоцира бес западне војне машинерије. Било би, наравно, бесмислено тврдити да је било невиних страна у сукобима у бившој Југославији; недужни цивили свих националности страдали су у хаосу и зверствима грађанског рата. Али Запад, након Нирнберга, никад у суштини није престао да фабрикује нове Хитлере – било да је реч о Балкану, или о Блиском Истоку – па је, сходно томе, и Милошевић морао бити демонизован у много већој мери него подједнако “мрачни” Изетбеговић и Туђман. Колико уопште људи данас зна да се прво етничко чишћење, на почетку распада СФРЈ, одиграло у Словенији, као перјаници антикомунистичке борбе за демократију?

Признавање независности Косова последњи је чин капитулације пред интересима западног империјализма који су на овим просторима остваривани помоћу војних интервенција и неолибералне политике[3]. Сем тога, признање независности Косова увреда је за све жртве НАТО бомбардовања и терористичких напада, за све оне који су се са оружјем у рукама борили против највеће војне силе и 22 државе које су јој асистирале у нападу на Југославију, увреда за све оне Србе, Албанце, Бошњаке, Турке, Роме, Ашкалије и Горанце који су побијени, шиканирани и протерани само зато што су били против терористичке УЧК.

Признавање независности Косова уступак је национал-шовинистичким тежњама које су се привремено реализовале само током фашистичке окупације у Другом светском рату (када су територије Косова и Метохије, Албаније, као и делова Македоније и Црне Горе биле стављене под јурисдикцију албанске квислиншке владе).

Право на самоопредељење као елемент лењинистичке политике показало се као њен највећи историјски промашај. Роза Луксембург је најсмисленије критиковала те бесмислене покушаје да се обећавањем државне независности придобију савезници за револуцију међу народима који су живели на територији Русије. У суштини, та стратегија своди се на повлађивање буржујским национал-романтичарским сентиментима. Право на самоопредељење још је бесмисленије у случају где албански народ већ има своју државу, па би признање њиховог права на самоопредељење једино могло да дође у пакету са признањем права Републике Српске да се отцепи од Босне. То право ’’корисни идиоти’’ империјализма одобравају албанском народу, али не и српском – јер њихова залагања не почивају ни на каквим принципима, сем на лобистичком задатку да потпомогну империјалистичку агенду. Оснивач курдске радничке партије Абдулах Оџалан, под утицајем дела анархисте Мареја Букчина, модификовао је свој иницијални захтев за стварањем курдске државе у захтев за широком аутономијом у складу са Букчиновим идејама о комуналном анархизму. У складу са тим идејама аутономију треба да добију грађани на пример Призрена али и грађани српских општина на КиМ, као и генерално становници сваке мање заједнице. Ако право на самоопредељење подразумева да фанатизована маса етнички очисти све оне који сметају великоалбанским циљевима – а у садашњим условима то би био највероватнији исход самоопредељења – свако ко га промовише и подржава је саучесник у насиљу.

Признање независности Косова био би чин несолидарности са садашњим и будућим државама-жртвама империјалистичких војних интервенција, које су по својим методама и циљевима само наставак НАТО бомбардовања Југославије.

Признање независности Косова била би издаја оних држава које се противе независности Косова из анти-империјалистичких разлога. Издаја Палестине, Кубе, Венецуеле, Боливије, Еквадора, Либана, Сирије, Непала, Никарагве, Вијетнама, Конга, Грчке. Оставимо по страни њихове актуелне идеологије, колико су те земље социјалистичке или капиталистичке, диктаторске или демократске – оне су пре свега већ годинама жртве империјалистичке политике, што им даје јединствену перспективу за исправно разумевање конфликта на Косову и исправан став према њему: према читавом западном војно-пропагандном механизму, ‘хуманитарно-демократској’ реторици, игнорисању међународног права, и закулисним стратегијама и интересима чији смо заједнички сведоци. Међусобно разумевање и подршка држава које су сметња империјализму једино је што би још могло успоставити баланс снага, и тако допринети окончању доминације америчког војно-индустријског комплекса. Сирија, Либија, Ирак, Авганистан, Иран, Либан и друге државе мета су војних интервенција каква је била и НАТО бомбардовање Југославије: из сличних разлога, који немају никакве везе са људским правима – што је више него јасно и онима који су имали ту несрећу да њихова права послуже као изговор за америчке и НАТО интервенције, и онима од којих су та права требало да буду ‘заштићена’.

Признање независности Косова је поткопавање институције Уједињених нација (Резолуција 1244 УН Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет).

Сједињене Америчке Државе већ деценијама упорно раде на јачању свог положаја који би им гарантовао унилатерално одлучивање о свим питањима од економског и геостратешког интереса, а нарочито оним која изискују одговарајуће војне интервенције. Према Ноаму Чомском, оваква политика САД-а највећи је показатељ њеног империјализма. Сетићемо се да је и само НАТО бомбардовање Југославије спроведено без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Наметање САД-а да у улози светског полицајца прекраја државе и границе по свом нахођењу главни је разлог за хаос који влада на Блиском Истоку, а самим тим и за мигрантску кризу. Признање независности Косова капитулација је пред њиховом политичком агендом, наметнутом пуком силом, без икаквог обазирања на легитимне међународне институције.

Миленко Срећковић

13. јул 2018.

1. Др Мухамед Кешетовић, Драма на Косову, Научна књига, 1988.
2. О привилегијама антикомунистичких дисидената и уметника писала је доста Францес Стонор Саундерс, британска историчарка, у својој књизи: Хладни рад у култури – ЦИА у свету уметности (2006).
3. Пропагандне активности у интервенционистичкој политици представљају толико важан део да се манифестују чак и у историографским радовима као што је то случај са књигама о Босни и Косову британског историчара Ноела Малколма. У тим радовима водећа, кривотворена и једнострана, интерпретација треба да послужи легитимацији империјалистичке интервенције. Непостојање критичке свести у либералним НВО круговима доводи до тога да се оваква обавештајно-пропагандна штива користе као аргументи у прилог признавања независности Косова.

едавно објављивање књиге сабраних текстова Ноама Чомског о Југославији изазвало је талас негодовања на друштвеним мрежама међу заступницима милитарног, ”хуманитарног” интервенционизма. Катастрофалне империјалистичке војне интервенције у Ираку, Либији и Сирији потпуно су демаскирале реторику људскоправашких војних агресија и показале да оне само доводе до општег колапса и трагедије за обичне грађане. Последње уточиште које је остало заступницима војних интервенција је њихова митолошка, холивудска интерпретација догађаја у Југославији где лоши момци (bad guys) Срби могу бити заустављени само НАТО бомбардовањем. Најчешће се рат у Босни употребљава као аргумент у прилог војних интервенција на Блиском Истоку а поклич ”Никад више Сребреница” постао је ратнохушкачки поклич америчке војне и обавештајне пропагандне медијске машинерије.

Отуда је Чомскијева анализа улоге Немачке у покретању рата у Хрватској и улога Сједињених Америчких Држава у покретању рата у Босни стални трн у оку империјалистичких агентура – оних које у Ираку проналазе непостојеће оружје за масовно уништење а у Сирији лажирају нападе хемијским наоружањем. Лицемерство присутно у западњачким медијима огледа се у непрестаном згражавању над злочинима који су се десили у рату, жалопојкама што НАТО није агресивније деловао на њиховом спречавању, али никада се не говори о непрестаној империјалистичкој подршци ратоборним националистима и сепаратистима на свим странама – Алији Изетбеговићу, муслиманском фундаменталисти који је у Југославији почетком осамдесетих робијао због свог верског мрачњаштва, и Фрањи Туђману, који је на власт у Хрватску дошао на таласу обновљеног усташког сентимента. С друге стране, Западу није сметао Милошевићев српски национализам већ његов ”комунизам” па је тако проглашаван ”последњим комунистичким диктатором у Европи” док су српски опозиционари као што су Вук Драшковић и Зоран Ђинђић имали сталну подршку Запада због свог отвореног национализма и антикомунизма.

Чомскијева анализа у потпуној је супротности са пропагандном стереотипизацијом рата у Босни, стереотипизацијом коју спроводе интелектуалци у служби милитарног хуманизма као што су Бернар-Анри Леви и Марко Атила Хоаре. Уместо да се бави јаловим згражавањем над ратним злочинима који су се догађали током рата, Чомски говори о империјалистичким интересима који су подстицали сецесију југословенских република и довели до почетка рата. У западним медијима уврежен је став да је Запад крив зато што није интервенисао да спречи убиства у Сребреници али ретко кад се може чути критика, коју Чомски износи, да је Запад уствари својим интервенцијама допринео почетку рата тако што је саботирао мировни споразум између сукобљених страна. Рат у Босни почео је управо услед америчког наговора муслиманске стране да повуче свој потпис са Лисабонског мировног споразума (Карингтон-Кутиљеро мировни план) и једнострано прогласи независност. Чомски није једини који о томе говори, већ имамо низ озбиљних оптужби на рачун америчке администрације. Посебно бих издвојио прецизно артикулисана сведочења канадског амбасадора у Југославији Џејмса Бисета, као и канадског генерала Луиса Мекензија, главног команданта УН снага за сектор Сарајево у време рата, које се може погледати на овом снимку:

Књига Yugoslavia – Peace, War and Dissolution подељена је у три поглавља. Први део бави се владавином Јосипа Броза, самоуправним социјализмом и југословенским дисидентима. Други део односи се на кризу из касних осамдесетих и раних деведесетих. У овом поглављу Чомски се бави широм позадином југословенске кризе, процесом распада државе и ратовима у Хрватској и Босни. Трећи део књиге бави се питањем Косова и Метохије, догађајима који су довели до НАТО бомбардовања и догађајима по његовом окончању. Предговор књизи написао је Андреј Грубачић а поглавља су пропраћена коментарима приређивача ове књиге Давора Џалта. Издавач књиге је PM Press, независна левичарска издавачка кућа, на чијем сајту се може купити књига: https://secure.pmpress.org/index.php?l=product_detail&p=881

Озбиљну анализу догађаја у Југославији док су се још одигравали могао је имати само неко са озбиљним политичким искуством какво има Ноам Чомски. Његови списи су непроцењиво штиво за сваког ко жели да разуме империјалистичке геостратешке интересе и методе помоћу којих се они спроводе. Његов рад је такође сведочанство о поражавајућем моралном паду мноштва ратнохушкачких интелектуалаца, медија и новинара који под маском хуманитаризма заједно са војном машинеријом и обавештајним агентурама животе обичних људи претварају у пакао.

Миленко Срећковић, 16. мај 2018.

Србија постаје све интегрисанија у глобалну корпоративну економију – о чему сведочи и одштетни захтев од око 116 милиона евра, који је против ње пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) у Вашингтону поднела компанија „Енерго зелена”, иначе у већинском власништву белгијске компаније „Гринворкс”. Оваква корпоративна пракса није нимало неуобичајена с обзиром на то да је у светским размерама већ вођено око 600 процеса против многих држава у којима корпорације траже одштету због државних или скупштинских одлука које их наводно ометају у максимизирању профита. Основ за овакве тужбе корпорације налазе у билатералним споразумима који гарантују сигурност инвестиција, па се тако и „Енерго зелена” у својој тужби против Републике Србије позива на Споразум о узајамном подстицању и заштити улагања између Белгијско-луксембуршке економске уније и Србије и Црне Горе, који је на снази од 2007.

Према информацијама добијеним од сарадника из холандског Транснационалног института који се залаже за укидање оваквих билатералних споразума у циљу смањења моћи коју корпорације имају над државама, такве тужбе врло су профитабилне и за многобројне адвокатске компаније које пред међународним арбитражним судовима заступају корпоративне интересе и за судије које примају од 600 до 700 долара на сат. Тако су и заступници „Енерго зелене” у процесу против Републике Србије – адвокатска канцеларија „Моравчевић, Војновић и партнери” – већ специјализовани у овој области, будући да су пре тога учествовали у одбрани Републике Црне Горе од тужбе коју је пред ИЦСИД-ом поднела холандска компанија у чијем је већинском власништву приватизована железара у Никшићу.

Из увида у случај „Енерго зелене”, који ми је, на лични захтев, недавно омогућило Министарство економије, више се него поуздано може закључити да је ту посреди још један очигледан пример неизвесности економске политике засноване на подређивању државног уређења интересима корпоративног профита. Наиме, „Енерго зелена”, која је у Инђији обављала послове еколошке прераде животињског отпада, као један од доказа у прилог својој тужби наводи и имејл тадашњег директора Управе за ветерину којим су информисани да за њихову делатност постоји довољно животињског отпада и да ће имати монопол у обради те сировине, уз уверавање да би приватне кланице биле законски принуђене да свој отпад предају искључиво њима. По наводима ове компаније, тиме су они обманути да инвестирају у српску привреду.

Међутим, према документацији Министарства, таква информација била је заправо „наручена” од саме „Енерго зелене” како би на основу ње од страних финансијера добили кредит за покретање бизниса у Србији, те она свакако није подразумевала никакву гаранцију у погледу количине животињског отпада. У прилог одбрани иде и отворено признање бившег директора „Енерго зелене” да покретањем арбитражног поступка против Србије компанија „може више да заради” него наставком самог пословања. Сем тога, он тврди да је један од разлога што „Енерго зелена” за своје потребе није прибављала више животињског отпада то што нису довољно инвестирали у средства за транспорт толиког материјала. Ипак, с обзиром на кружење многобројних контрадикторних информација и оптужби у јавности, читав тај случај морао би морао бити додатно истражен.

Проблем са билатералним споразумима који корпорацијама омогућују да туже државе јесте да они спречавају доношење било каквих одлука о заштити становништва уколико те одлуке не одговарају корпоративним интересима. Тако је шведска компанија „Ватенфалл” тражила одштету од 3,7 милијарди евра након што је Немачка, због нуклеарне катастрофе у Фукушими, одлучила да угаси своју нуклеарну индустрију, „Филип Морис” је поднео тужбу против Аустрије због одлуке да се на паклице цигарета стави упозорење о штетности пушења, а нафтна компанија „Occidental” је од Еквадора, након законитог поништења уговора о концесији, на име одштете добила читаве 2,3 милијарде долара.

Најзад, ауторизовање корпорација да туже државу не подстиче ни прилив нових инвестиција: према „Економисту”, у Бразилу прилив страних инвестиција не опада упркос одлуци да се не потписује ниједан трговински споразум којим би се омогућило подношење тужбе – а Јужна Африка, Индонезија и Индија најављују раскид таквих већ постојећих споразума. Србија би требало да следи њихов пример ако не жели да постане лак плен корпоративно-адвокатског бизниса.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у Политици, 24.02.2016.