latinica Archives — Milenko Srećković

Dok su pripadnici srpskih bezbednosnih snaga krajem devedesetih godina činili zločine nad albanskim stanovništvom, albanska UČK-a činila je zločine nad svim etničkim grupama – nad Srbima, Romima, Gorancima, pa i nad samim Albancima.

Krivica srpskih bezbednosnih snaga devedesetih nije u tome što su se obračunavali sa albanskim fašistima iz UČK koji su terorisali stanovništvo, već u tome što su u toj borbi ubijali i civile. I sama vlast u Srbiji je u velikoj meri imala fašističke odlike ali se, spletom istorijskih okolnosti, na Kosovu sukobila sa mnogo većim fašizmom od sebe u vidu NATO-a i UČK-a. Zločini albanskih fašista, počinjeni u saradnji sa NATO i imperijalističkim silama, ne treba da budu nagrađeni nezavisnim Kosovom.

Devedesetih godina se nije prvi put dogodilo da su albanski fašisti ubijani na prostoru Kosova i Metohije.

Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, predvođena Komunističkom partijom Jugoslavije, bila je prinuđena da 1945. godine pošalje 40 hiljada vojnika da bi se obračunala sa 15 hiljada albanskih fašista koji su imali iste ciljeve kao i UČK-a devedesetih – pobiti što više Srba i pripojiti Kosovo Albaniji.

Albanci sa Kosova i Metohije tokom Drugog svetskog rata masovno su pristupali nemačkim i italijanskim okupatorima i to u većoj meri nego što je to bio slučaj sa hrvatskim stanovništvom.

Zločini nad Srbima nastavili su se i u periodu nakon Drugog svetskog rata o čemu svedoči i knjiga ’’Drama na Kosovu’’ (1988), koju je napisao dr Muhamed Kešetović, učesnik NOB-a i posleratni visoki partijski funkcioner u Gračanici. Evo jednog odlomka iz te knjige:

’’Učesnici dreničke kontrarevolucije (1944-45) i oni Albanci koji su otvoreno ili pritajeno bili na njenoj strani, samo su promijenili metod agresije. Nasilno iseljavanje je nastavljeno, sada u novim uslovima koji su onemogućavali najbrutalnije, ali zato ne i perfidne metode djelovanja. U tom arsenalu pritisaka i bezobzirnosti naročito se ističu bespravna žetva sazrijelih usjeva, paljevine, isključivanje struje i vode, sprečavanje i nedozvoljavanje navodnjavanja obradivih površina, zabranjivanje napasanja stoke u planinama. U eskalaciji takvih metoda i pritisaka na prisilno iseljavanje, bolje reći protjerivanje, slijedeći korak su: ucjene, zatim prijetnje, premlaćivanje, a onda silovanje i ubistva. Sve to dopunjavano je atacima na verska i nacionalna osjećanja kao što su: skrnavljenje crkava, manastira i spomenika junacima iz protekla dva svjetska rata, rušenje nadgrobnih spomenika i skrnavljenje grobova, nasrtanja na manastirska imanja. Slijedeći korak koji je dopunjavao zamisao o stvaranju nepodnošljive atmosfere, kao metoda nasilnog protjerivanja nezamislivog u uslovima mira i pravnog poretka jedne civilizovane zemlje, bio je psihološka tiranija u širenju neprijateljstva i mržnje. To se ogledalo u širenju parola kao što su: ‘Pobijmo gadove’, ‘Srbi idite s Kosova’, ‘Vješajmo škie’, ‘Dolje srpski uljezi’. Organizovane su hajke na ljekare i druge stručnjake srpske i crnogorske nacionalnosti i slično.’’

Kontinuitet zločina nad Srbima ide u korak sa kontinuitetom saradnje sa fašizmom. Srbi koji danas žive na Kosovu i Metohiji su najugroženija etnička grupa na teritoriji Evrope koja trpi svakodnevno nasilje na koje niko ne reaguje jer je, da se ne lažemo, rasizam nad Srbima davno normalizovan na svetskom nivou. Za svet Srbi su zli divljaci a Albanci dobri divljaci (dosta podseća na odnos sveta prema etničkom sukobu u Ruandi između pripadnika Hutua i Tutsa).

Među liberalima u Srbiji, široko poznatim pod imenom Drugosrbijanci, nalazi se veliki broj pobornika nezavisnog Kosova. Oni na različite načine guraju pod tepih višedecenijski fašistički karakter borbe za nezavisno Kosovo. Nikada niste mogli da ih čujete da ozbiljno osude kontinuirane napade na srpske civile na Kosovu – jer oni misle da su Srbi sve to zaslužili. Vučić je u njima našao najvernije saveznike jer im se po pitanju Kosova poklapaju krajnji ciljevi. Vučić i oni dele tu jednu sličnu pojavnost koja tako neodoljivo smrdi na fašizam.

Milenko Srećković

25. januar 2023.

Kada bi se novac koji država izdvaja za strane firme preusmerio u finansiranje kooperativnog preduzetništva, odnosno zadružnog sektora, uz stvaranje što povoljnije zakonske regulative, to bi podstaklo razvoj održive ekonomije na kojem bi mogao da počiva stvarni progres čitavog društva.

Usledila su teška vremena za obične ljude a, po svemu sudeći, biće još teža. Ekonomisti u Srbiji predviđaju da će usled epidemije doći do recesije u kojoj će veliki broj ljudi ostati bez posla. U teškim vremenima, a i inače, zdravija je ona ekonomija koja vodi računa o dobrobiti celog društva a ne o pukom profitu pojedinaca.

Profit može biti upotrebljen da od njega mali broj ljudi kupuje jahte, luksuzne vile i skupocene automobile, ili, s druge strane, za napredak čitavog društva – pre svega za bolje obrazovanje i zdravstvo – i da zaposleni budu obezbeđeni u slučaju gubitka posla dok se ne snađu.

PROIZVODNJA SIROMAŠTVA

Umesto raslojavanja na mali broj bogatih i ogroman broj siromašnih, društvu kao celini u interesu je da građani budu što približnijeg imovinskog statusa. Na taj način, u društvu bi bilo manje tenzija i život svih bio bi bezbedniji, kvalitetniji i perspektivniji. Ono što nije dobro za jednog pripadnika zajednice, nije dobro ni za celu zajednicu. Postojanje siromašnih i beskućnika, nije dobro ni za jednog člana društva, pa tako ni za bogate. Umesto da se bore protiv siromaštva, vlast i kapitalizam na različite načine proizvode i siromaštvo i beskućnike čime se urušava kvalitet života svih.

Rast BDP-a nije odgovarajuće merilo za kvalitet života u zajednici ako ne uzima u obzir raspodelu društvenog bogatstva. Možemo da imamo rast BDP-a a da to uopšte ne zaustavi nastavak ekonomske migracije zbog nezadovoljstva životnim uslovima u Srbiji. Potrebno nam je podsticanje solidarnih oblika poslovanja. Jedan od takvih oblika poslovanja su kooperative ili zadruge u kojima su zaposleni istovremeno i vlasnici i rukovodioci.

SVETSKI TREND

Kooperative su nešto najbliže socijalizmu u kapitalističkim uslovima i svakako put ka solidarnijoj ekonomiji koja je vođena društvenim a ne komercijalnim ciljevima. I među kooperativama ima onih koje su po svojoj strukturi egalitarnije od drugih, ali to je tema za poseban tekst.

Kooperative nisu društveni eksperiment koji tek treba da se pokaže uspešnim, jer već imamo dovoljno podataka koji svedoče njima u prilog. Uprkos rasprostranjenim zabludama, kooperative širom sveta su veoma uspešni oblici poslovnog organizovanja – one su mnogo otpornije na ekonomske turbulencije nego dominantni oblici poslovanja. Tokom jedne godine više od 130 poljoprivrednih zadruga u Sjedinjenim Državama proslavilo je stogodišnjicu svog poslovanja. Većina tih kooperativa nastala je između 1887. i 1914. godine. Slični rezultati važe i za Evropu i ne samo za poljoprivredne zadruge, već i za stambene, kreditne, proizvodne itd. Najpoznatija Mondragon korporacija iz Španije je ustvari federacija radničkih kooperativa i najuspešniji primer takvog preduzeća u svetu. U 2013. godini u njoj je bilo zaposleno više od 100 hiljada radnika i po veličini je sedma korporacija u toj zemlji.

U kooperativama profit se investira u dalji razvoj poslovanja i inovacije ili u različite društvene programe koji za cilj imaju dobrobit zaposlenih i njihovih porodica – edukativni programi, obuke, prekvalifikacije, očuvanje prirodne sredine, poboljšanje zdravstvene zaštite i celokupnog kvaliteta života. Nema prisvajanja profita od strane jednog pojedinca već kooperative doprinose razvoju čitave lokalne zajednice.

SRPSKA ISKUSTVA

Srbija troši velike količine novca na subvencionisanje stranih korporacija u kojima radnici rade monotone i teške poslove za mizernu platu. U ovom periodu epidemije, pokazalo se da takve kompanije ne vode računa o epidemiološkim merama, ugrožavaju zdravlje zaposlenih, a da im država ne može ništa. One nisu nastale kao plod rada članova zajednice, već su u Srbiju došle zbog eksploatacije jeftine radne snage i za razvoj same zajednice u kojoj posluju ne pokazuju veliko interesovanje.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u Karakteru 8.9.2020.

Tržište rada u budućnosti postaće mnogo nestabilnije nego današnje. Mnoga zanimanja koja danas uzimamo zdravo za gotovo nestaće jer će ih zameniti sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji. Izraelski profesor i autor Juval Noa Harari smatra da će generacije rođene poslednjih decenija u toku svog životnog veka najmanje tri puta proći kroz proces prekvalifikacije i menjati svoja zanimanja kako bi i dalje mogli da nađu zaposlenje. On ističe dve najvažnije veštine koje mladi treba da steknu: kognitivnu fleksibilnost i emocionalnu inteligenciju. Kognitivna fleksibilnost biće im potrebna da bi se uspešno prekvalifikovali za ona zanimanja koja će u budućnosti i dalje biti dostupna za ljudske kadrove. Emocionalna inteligencija biće im potrebna da bi podneli sve emocionalne i psihičke turbulencije koje rad na takvom teško predvidivom tržištu rada bude nosio sa sobom.

Aleksandar Vučić se u više navrata u svojim obraćanjima pozivao na Hararija. Uglavnom je u tim prilikama pokazao da ga nije ispravno razumeo – ako ga je uopšte čitao. Čak je Hararija upotrebio da bi potkrepio stav da je koronavirus nestorovićevski ‘’smešan’’ i da ‘’postoji samo na društvenim mrežama’’.

Sadašnja vlast odnosi se prema tržištu rada na način koji je u suštoj suprotnosti sa Hararijevim sugestijama tako što privileguje radna mesta koja radnu snagu angažuju na kognitivno nezahtevan način – radi se o repetitivnim, manuelnim poslovima u kojima se ponavljaju uvek iste operacije. Po jednom takvom radnom mestu država već godinama subvencioniše strane kompanije sumama koje idu i do 10 hiljadu evra. Takva radna mesta ne sadrže nikakav transfer znanja – radnici koji na njima rade ne stiču nikakve bitne kvalifikacije, niti bi na njima stečeno znanje i veštine mogli da upotrebe van fabričkih pogona u kojima trenutno rade. Pored toga, osposobljeni su za rad na radnim mestima koja će u budućnosti nestati. Vlasnicima korporacija, koji će na svoju sadašnju radnu snagu zaboraviti na prvoj krivini, veštačka inteligencija biće jeftinija i isplativija.

S druge strane, veliki broj pretežno mladih ljudi iz Srbije, suočenih sa katastrofalnim stanjem i korupcijom u državi, sami su sebi stvorili radna mesta – i to ne bilo kakva već mnoga od njih zahtevaju konstantno usavršavanje i praćenje razvoja novih tehnologija, što posebno važi za programere, veb i grafičke dizajnere, montažere, analitičare podataka, itd. Isti ti ljudi, u javnosti poznati kao ”frilenseri”, pretežno su se osposobili za svoja zanimanja vaninstitucionalno i samostalno – prateći razne online kurseve, čitajući knjige ili uz pomoć prijatelja. Država je imala nikakvog ili vrlo malog udela u njihovom obrazovanju. Kognitivna fleksibilnost i emocionalna inteligencija, na kojima Harari s pravom insistira, imaju velikog značaja u njihovim razvojnim putevima.

Međutim, umesto da im država pomogne i to u većoj meri nego što pomaže stranim korporacijama, koje su danas tu a sutra već mogu da odu, odlučila je da im putem poreske uprave otme prihode koje su ostvarili u poslednjih pet godina kako bi popunila budžetske manjkove – što u potpunosti ugrožava njihov opstanak na tržištu, dalji razvoj, kao i ličnu egzistenciju. Ista ta država ni na koji način im ne štiti radnička prava niti će oni bilo šta dobiti od novca koji im država uzima. U suštini ne radi se o porezu već o državno organizovanoj pljački. Trenutna administracija dosetila se gde bi mogla da nađe još para.

”Našli smo još para”, misteriozno je izjavio Vučić u trenutku kad je najavio pomoć od 100 evra svakom punoletnom građaninu Srbije. Da bi se izborila sa sadašnjom ekonomskom katastrofom, zaduženošću i siromaštvom, Vučićeva vlast uništava budućnost mladih generacija, čime se otkriva sav cinizam predizborne parole ”Za našu decu”.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen na portalu Budite informisani, 3. februara 2021.

aleksandar obradović — Aleksandar Obradović – heroj

Sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić ostaće upamćen u istoriji kao jedan od najgorih vlastodržaca. Po padu sa vlasti nestaće svi hvalospevi koje mu serviraju njegove plaćene ulizice i ostaće samo ogoljena istina o njemu i njegovim mutnim radnjama. Oni koji su ga najviše hvalili, ako ne završe u zatvoru, postaće oni koji će ga najviše pljuvati. Biće zanimljivo posmatrati kojim redosledom će se izvršiti napuštanje broda koji tone.

Aleksandar Vučić je čovek defektne psihe i nedorastao je vlasti koju mu je prepustio Tomislav Nikolić kada je napustio mesto predsednika najveće političke stranke. Pošto tu vlast nije sposoban da održi na fer-plej način, u demokratskim izbornim uslovima koji bi dozvolili kritiku njegove vlasti u medijskim servisima sa nacionalnom frekvencijom, Vučić je pribegao Đukanovićevom receptu vladanja putem pretnji, potkupljivanja i medijske cenzure. On bi, deluje tako, hteo da uvede mnogo veću diktaturu ali po svemu sudeći trenutne okolnosti mu to ne dozvoljavaju, pa mi se čini tačnim opis Vučića kao ’’impotentnog diktatora’’ koji je dao novinar Slobodan Stupar.

Budući istoričari koji se budu bavili ovim periodom najverovatnije će kao jedan od presudnih momenata za Vučićev pad s vlasti navoditi hrabro delo Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz valjevskog ’’Krušika’’, koji nije mogao da ne obelodani istinu o pljačkaškom mehanizmu koju primenjuju pojedinci bliski SNS-u. Aleksandar Obradović je jedan očigledno visoko moralan čovek kojem je istina prioritet. Istinu je dokazao dokumentima koji ’’crno na belo’’ pokazuju o kakvim malverzacijama je reč i ko je u njih umešan. Svi dokumenti koje je obelodanio u vezi su sa komercijalnim poslovima koje je sklapalo rukovodstvo ’’Krušika’’ u interesu grupacije koju sam Obradović naziva ’’privilegovanim privatnim trgovcima oružjem’’. Dakle, nisu otkrivene nikakve državne tajne jer pljačka ne može da bude državna tajna sem u državi kojom vlada Aleksandar Vučić. Obelodanjivanje ovakvih istina je u interesu očuvanja državnog preduzeća ’’Krušik’’ u kojem je Obradović zaposlen, dakle time i u opštem i javnom interesu, a to može da smeta samo onima koji su od obelodanjenih malverzacija imali ličnu korist i onima koji su im te malverzacije omogućili a to je po svemu sudeći – vladajuća stranka SNS.

To nije prvi put da zaposleni ukazuju na urušavanje poslovanja svog preduzeća koje sprovode rukovodioci pravljenjem nelegalnih ili ekonomski neopravdanih poslova. Godinama je Savet za borbu protiv korupcije koji je predvodila Verica Barać bio adresa kojoj su se obraćali upravo takvi zaposleni iz brojnih fabrika širom Srbije. I pre Aleksandra Obradovića bilo je hrabrih uzbunjivača ali nijedan slučaj do sada nije uzdrmao SNS-ovsku vlast kao slučaj o kojem je on informisao javnost. Pokušaj da se jednom takvom visoko moralnom čoveku nalepi etiketa špijuna je kap koja preliva čašu i pokazatelj da sadašnja vlast polako postaje spremna da ’’gazi po leševima’’ da bi opstala na vlasti.

Tragedija ove zemlje i jeste u tome što najbolji među nama – a Aleksandar Obradović je, upravo zbog toga što mu je istina bila važnija od lične bezbednosti, jedan od najboljih među nama – stradaju i pate, odnosno bivaju lažno optuženi i držani u pritvoru kao kriminalci.

Aleksandar Vučić je upropastitelj Srbije i njemu će sud istorije znati da ispravno presudi – u toj utakmici već je izgubio zbog svojih laži, falsifikovanja istine, podmetanja, klevetanja i patetike. Zato budućnost Srbije i jeste u Aleksandru Obradoviću i onome što on simbolizuje. Aleksandar Obradović biće zapamćen po hrabrom iznošenju istine i delovanju u interesu društva i naroda, pa i po cenu lične nesreće, i davaće primer svakom budućem naraštaju koje će se boriti za slobodu, istinu i pravdu. Ako išta, Aleksandar Obradović je, u zemlji koju svi žele da napuste, probudio nadu da ipak možemo da savladamo zlo koje je zavladalo.

14.12.2019.

Milenko Srećković

1) Vučić se ne ponaša kao predsednik već kao patetična radio Mileva koja ogovara, mrzi, druge unižava a sebe uzdiže, histeriše i umišlja da je istorijska ličnost. Na njegovom primeru možemo videti odvratnost nekih od najnižih ljudskih slabosti. On danas misli, govori i radi jedno a sutra govori, misli i radi nešto sasvim drugo – i za to umišlja da je neka jedinstvena državnička politika. Misli da će ostati upamćen kao istorijska politička ličnost, nada se Nobelovoj nagradi za mir, da će ga Putin odlikovati, da će imati evropsku političku karijeru ali sve je to jadno da jadnije ne može biti. Jadno kao Vučićević. I glupo je – toliko glupo da te i glupi Klinton tapše po ramenu da bi te utešio zbog toga što si toliko glup i što govoriš takve gluposti a hteo si da kažeš nešto pametno.

Setimo se samo Vučićevog odgovora na pitanje voditelja RTS-a zašto je podržao Hilari Klinton na izborima. To je, prema njegovim rečima, uradio zato što je pametan i zato što će Hilari da pobedi na izborima. Stvari po pitanju njegove pameti ipak ne stoje baš najbolje. Vučić čak nije ni dovoljno inteligentan da prestane tako da se ponaša, glupost je jača od njega i uvek ga nadvlada. Koliko puta je verbalizovao da je svestan da nešto ne treba da kaže a zatim je to rekao. Na primer, da perači prozora u Americi ginu na svakih deset sekundi i slične gluposti.

2) Vučić je i strani plaćenik i domaći izdajnik. Ma koliko Vučićevi patetični poltroni iz Informera i Srpskog Telegrafa pokušavali da druge optuže kako se ponašaju nepatriotski i rade za tuđe interese – ne kažem da tako nešto ne može često biti tačno, jer Srbija je u svim ešalonima vlasti i društva izbušena od stranih obaveštajnih službi – sam Vučić je željan da služi stranim interesima, da mu stranci prenesu deo svoje moći i ”veličine”. Vučić je tipičan oportunista od karijere koji je pokoran prema onima koji su iznad njega a prekoran prema onima koji su ispod njega. Moćnima se dodvorava a sirotinju prezire i prekoreva je što je lenja, neobrazovana i nemoćna. On je provincijalni palančanin koji se hvali sa slavnim ličnostima sa kojima se okrznuo u prolazu i sa svim onim bizarnim belosvetskim političarima sa kojima se susreo i slikao.

3) Vučić Srbiju gura ka građanskom ratu. Na kraju će nas njegova politika dovesti do toga da se međusobno poubijamo. Ovaj razlog za Vučićev odlazak sa vlasti je svakako najvažniji. On je podelio Srbiju na podobne koji su privilegovani, kojima se svakakvi korupcionaški poslovi nameštaju i nepodobne za koje nema mrvica sa stola i koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Ove poslednje proganjaju izvršitelji, izbacuju ih na ulicu, motaju kablove za 20 hiljada koji nisu dovoljni ni računi da se plate, i poniženi su na svakom koraku. Ovi prvi – privilegovani – mogu da osnuju firmu neposredno pred opštinski konkurs, da dobiju višemilionske sume da bi objavili 10 vesti na nekom sajtu a zatim da ugase firmu i nestanu s novcem. Setimo se onih mladih i bezobraznih ljudi koji po stranačkom zadatku odlaze na sastanke opozicije i pokušavaju da isprovociraju sukob na retko viđen odvratan, tužan, tragikomičan način. Takvom politikom Vučić provocira nasilje i sukobe u kojima su raskrvavljenje glave za njega samo ’’manje telesne povrede’’.

4) Zato što relativizuje patnju naroda i na sve moguće načine opravdava greške vlasti.

Nije toliki problem u tome što je Vučić tako glupo izjavio da perači prozora u Americi ginu svakih 10 sekundi. Problem je u tome što je on takvu lažnu informaciju upotrebio da bi opravdao i relativizovao pogibiju radnika na građevini Belgrade Waterfronta. Ozbiljan predsednik bi rekao: ’Hajde ljudi da vidimo kako da nam se ovako nešto više nikad ne dešava, kako da povećamo nivo bezbednosti na radu, kako da zaštitimo živote radnika koji rizikuju svoj život za bednu platu’. Ali ne, njegov inicijalni poriv je da relativizuje i reintepretira problem na način koji neku budalu treba da ubedi da problem ustvari ne postoji. Setimo se kako je Vučić, nazivajući je ’’ludom babom’’, omalovažavao gospođu koja je ubila mafijaša koji ju je maltretirao predstavljajući se kao ’’investitor’’. Setimo se i kako je lagao da trudnice u Nemačkoj počinju da rade dva meseca nakon porođaja.

5) Zato što laže da se u Srbiji dobro živi iako je očigledno da to nije istina.

6) Zato što toleriše pljačku i ne staje na put lopovluku koji sprovode politikanti iz njegovih redova.

7) Zato što dozvoljava da ljudi budu isterani iz svojih stanova, da izvršiteljski prevaranti sitne dugove naplaćuju u milionskim iznosima, zato što prodaje zemlju strancima za budzašto, zato što je nesposoban da organizuje društvo na način da nam lekari, zanatlije, stručnjaci i mladi ne odlaze u inostranstvo da bi pobegli od očaja u kojem se nalaze.

8) Zbog očigledne pljačke narodnih para od kojih je kupljen Kopernikus za 200 miliona, da bi s tim parama za 180 miliona bile kupljenje 2 televizije i jedan portal. Ovo je jedna toliko očigledna i bezobzirna pljačka da mora dovesti do kraja vladavine lopova koji su je tako bezobzirno sproveli. Mnogima je ta cifra nezamisliva ali te pare uložene u ozbiljne društvene projekte značajno bi unapredili živote mnogih ljudi. Ovako, bačene su zarad stranačkih obračuna i medijske kontrole.

9) Zato što nije dao ostavku na mesto predsednika političke partije kada je postao predsednik Srbije, kao što je to uradio Tomislav Nikolić, već nas je vratio u stanje nalik na period vladavine Borisa Tadića tokom koje je Tadić kontrolisao svaki segment društvenog života kao što to danas Vučić radi.

10) Zato što je neispavan. Čovek koji ne spava dovoljno ne može da odlučuje razumno i pribrano. Da li biste hteli da vas u autu vozi neispavan čovek? Neka ode s vlasti pa nek ostaje budan celu noć i ceo dan.

Milenko Srećković

10. decembar 2018.

Priznanje nezavisnosti Kosova bio bi poslednji čin kapitulacije pred imperijalističkim režimom i njegovim kolaboracionistima.

Zamislimo situaciju u kojoj Sjedinjene Američke Države u saradnji sa sirijskim ’’pobunjenicima’’ okupiraju određeni deo Sirije, postavljaju svoju vojnu bazu, i nekoliko godina kasnije zahtevaju da međunarodna zajednica prizna državnost tog dela teritorije. Svaka eventualna podrška takvom poduhvatu bila bi samo neposredna podrška imperijalizmu – ništa više. Bez obzira na opseg stradanja koja su sirijski ’’pobunjenici’’ pretrpeli pod Asadovim režimom (a koja su pod velikim znakom pitanja, imajući u vidu dobro poznati disidentski manir obmanjivanja i preuveličavanja u cilju manipulacije globalnog javnog mnjenja i izmamljivanja zapadnih privilegija) to ih ne amnestira od njihove kvislinške uloge i saradnje sa okupatorom. Isti je slučaj i sa UČK-om. Koliko god stradanja njihove pristalice pretrpele pod Miloševićevim režimom, uloga UČK-a je isključivo teroristička, secesionistička i okupatorska. Pri kraju Drugog svetskog rata, takvi kolaboracionisti najpre dobijaju opštu amnestiju od strane partizana – a kad su uprkos tome nastavili s borbom, vođeni istim bezrezervnim nacionalizmom (učešćem u tzv. Dreničkoj kontrarevoluciji), partizani su ih pobili u razmerama neuporedivo većim od broja Albanaca pogubljenih u vreme Miloševića. Nakon decenija liberalnog agitovanja ono što se nazivalo ’’kontrarevolucijom na Kosovu’’ preimenovano je u ’’borbu za ljudska prava’’. Često se čuje argument da je etničko čišćenje koje su albanski ekstremisti sproveli nakon 1999. godine opravdano represijom koju su trpeli pod Miloševićom vlašću. Istina je da se etničko nasilje koje organizuju albanski ekstremisti u kontinuitetu održava još od Drugog svetskog rata. Dr Muhamed Kešetović, učesnik NOB-a i posleratni visoki partijski funkcioner u Gračanici, u svojoj knjizi ’’Drama na Kosovu’’ (1988) daje detaljan opis masovnog nasilja koje su nakon Drugog svetskog rata vršili albanski ekstremisti, pa tako beleži i:

Albanski ekstremizam, separatizam i nacionalističke aktivnosti u svim narodima potpomagani su s ciljem razbijanja Jugoslavije. Nakon Drugog svetskog rata albanski ekstremisti zajedno sa ustaškom emigracijom zajedničkim snagama bore se protiv Jugoslavije, objavljuju zajedničke publikacije, međusobno se potpomažu, imaju zajedničke finansijere[1]. Preuveličavanje režimske represije pribavlja im podršku i privilegije od strane antikomunističkog Zapada. Pripovedač romana “Milijarder” Vetona Suroia kaže da su batine koje su dobili od srpske policije nešto najbolje što im se dogodilo jer su pozivajući se na njih dobili petogodišnji azil u Kanadi što im je pomoglo da znatno unaprede svoj životni standard[2].

Albanci jesu pretrpeli značajnu represiju u vreme Balkanskih ratova (o čemu svedoči Dimitrije Tucović), kao i u prvoj i drugoj Jugoslaviji, i manjinska prava im jesu bila ugrožena. Međutim, njihova prava i životni standard na siromašnom Kosovu nakon Drugog svetskog rata bili su neuporedivo bolji od standarda Albanaca u samoj Albaniji, u istom periodu, pod vlašću Envera Hodže. Sem toga, uprkos uživanju široke autonomije, propisane Ustavom iz ’74, albanski ekstremisti i dalje nastavljaju sa sprovođenjem etnički motivisanog nasilja nad ne-albanskim življem. A to nasilje, umesto sankcija i krivičnog gonjenja, pratilo je masovno zataškavanje od strane zvaničnih institucija, budući da su i sudstvo i organi reda bili pod kontrolom albanskih nacionalističkih interesa (vrlo slično današnjoj situaciji na Kosovu i Metohiji). Šta više, albanski separatizam zdušno su podsticali i nacionalisti u redovima hrvatskog i slovenačkog rukovodstva (dovoljno je pogledati video zapise ’’hinjene’’ zabrinutosti Stipeta Mesića za prava Albanaca na KiM, sa sednica Predsedništva SFRJ).

Sam Miloševićev nacionalizam nastao je kao jedna oportuna reakcija na pomenuta dešavanja na Kosovu. No, Zapadu je on zapravo bio veća smetnja kao ’’poslednji komunistički diktator u Evropi’’, nego kao nacionalista. Antiimperijalistička arogancija generala JNA, zasnovana na nasleđu brutalnog kažnjavanja petokolonaša na kraju Drugog svetskog rata, poput onih u Blajburgu i Drenici, a najizrazitije oličena u mačizmu generala Ratka Mladića, svojom neposlušnošću pritom dodatno provocira bes zapadne vojne mašinerije. Bilo bi, naravno, besmisleno tvrditi da je bilo nevinih strana u sukobima u bivšoj Jugoslaviji; nedužni civili svih nacionalnosti stradali su u haosu i zverstvima građanskog rata. Ali Zapad, nakon Nirnberga, nikad u suštini nije prestao da fabrikuje nove Hitlere – bilo da je reč o Balkanu, ili o Bliskom Istoku – pa je, shodno tome, i Milošević morao biti demonizovan u mnogo većoj meri nego podjednako “mračni” Izetbegović i Tuđman. Koliko uopšte ljudi danas zna da se prvo etničko čišćenje, na početku raspada SFRJ, odigralo u Sloveniji, kao perjanici antikomunističke borbe za demokratiju?

Priznavanje nezavisnosti Kosova poslednji je čin kapitulacije pred interesima zapadnog imperijalizma koji su na ovim prostorima ostvarivani pomoću vojnih intervencija i neoliberalne politike[3]. Sem toga, priznanje nezavisnosti Kosova uvreda je za sve žrtve NATO bombardovanja i terorističkih napada, za sve one koji su se sa oružjem u rukama borili protiv najveće vojne sile i 22 države koje su joj asistirale u napadu na Jugoslaviju, uvreda za sve one Srbe, Albance, Bošnjake, Turke, Rome, Aškalije i Gorance koji su pobijeni, šikanirani i proterani samo zato što su bili protiv terorističke UČK.

Priznavanje nezavisnosti Kosova ustupak je nacional-šovinističkim težnjama koje su se privremeno realizovale samo tokom fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu (kada su teritorije Kosova i Metohije, Albanije, kao i delova Makedonije i Crne Gore bile stavljene pod jurisdikciju albanske kvislinške vlade).

Pravo na samoopredeljenje kao element lenjinističke politike pokazalo se kao njen najveći istorijski promašaj. Roza Luksemburg je najsmislenije kritikovala te besmislene pokušaje da se obećavanjem državne nezavisnosti pridobiju saveznici za revoluciju među narodima koji su živeli na teritoriji Rusije. U suštini, ta strategija svodi se na povlađivanje buržujskim nacional-romantičarskim sentimentima. Pravo na samoopredeljenje još je besmislenije u slučaju gde albanski narod već ima svoju državu, pa bi priznanje njihovog prava na samoopredeljenje jedino moglo da dođe u paketu sa priznanjem prava Republike Srpske da se otcepi od Bosne. To pravo ’’korisni idioti’’ imperijalizma odobravaju albanskom narodu, ali ne i srpskom – jer njihova zalaganja ne počivaju ni na kakvim principima, sem na lobističkom zadatku da potpomognu imperijalističku agendu. Osnivač kurdske radničke partije Abdulah Odžalan, pod uticajem dela anarhiste Mareja Bukčina, modifikovao je svoj inicijalni zahtev za stvaranjem kurdske države u zahtev za širokom autonomijom u skladu sa Bukčinovim idejama o komunalnom anarhizmu. U skladu sa tim idejama autonomiju treba da dobiju građani na primer Prizrena ali i građani srpskih opština na KiM, kao i generalno stanovnici svake manje zajednice. Ako pravo na samoopredeljenje podrazumeva da fanatizovana masa etnički očisti sve one koji smetaju velikoalbanskim ciljevima – a u sadašnjim uslovima to bi bio najverovatniji ishod samoopredeljenja – svako ko ga promoviše i podržava je saučesnik u nasilju.

Priznanje nezavisnosti Kosova bio bi čin nesolidarnosti sa sadašnjim i budućim državama-žrtvama imperijalističkih vojnih intervencija, koje su po svojim metodama i ciljevima samo nastavak NATO bombardovanja Jugoslavije.

Priznanje nezavisnosti Kosova bila bi izdaja onih država koje se protive nezavisnosti Kosova iz anti-imperijalističkih razloga. Izdaja Palestine, Kube, Venecuele, Bolivije, Ekvadora, Libana, Sirije, Nepala, Nikaragve, Vijetnama, Konga, Grčke. Ostavimo po strani njihove aktuelne ideologije, koliko su te zemlje socijalističke ili kapitalističke, diktatorske ili demokratske – one su pre svega već godinama žrtve imperijalističke politike, što im daje jedinstvenu perspektivu za ispravno razumevanje konflikta na Kosovu i ispravan stav prema njemu: prema čitavom zapadnom vojno-propagandnom mehanizmu, ‘humanitarno-demokratskoj’ retorici, ignorisanju međunarodnog prava, i zakulisnim strategijama i interesima čiji smo zajednički svedoci. Međusobno razumevanje i podrška država koje su smetnja imperijalizmu jedino je što bi još moglo uspostaviti balans snaga, i tako doprineti okončanju dominacije američkog vojno-industrijskog kompleksa. Sirija, Libija, Irak, Avganistan, Iran, Liban i druge države meta su vojnih intervencija kakva je bila i NATO bombardovanje Jugoslavije: iz sličnih razloga, koji nemaju nikakve veze sa ljudskim pravima – što je više nego jasno i onima koji su imali tu nesreću da njihova prava posluže kao izgovor za američke i NATO intervencije, i onima od kojih su ta prava trebalo da budu ‘zaštićena’.

Priznanje nezavisnosti Kosova je potkopavanje institucije Ujedinjenih nacija (Rezolucija 1244 UN Srbiji garantuje suverenitet i teritorijalni integritet).

Sjedinjene Američke Države već decenijama uporno rade na jačanju svog položaja koji bi im garantovao unilateralno odlučivanje o svim pitanjima od ekonomskog i geostrateškog interesa, a naročito onim koja iziskuju odgovarajuće vojne intervencije. Prema Noamu Čomskom, ovakva politika SAD-a najveći je pokazatelj njenog imperijalizma. Setićemo se da je i samo NATO bombardovanje Jugoslavije sprovedeno bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Nametanje SAD-a da u ulozi svetskog policajca prekraja države i granice po svom nahođenju glavni je razlog za haos koji vlada na Bliskom Istoku, a samim tim i za migrantsku krizu. Priznanje nezavisnosti Kosova kapitulacija je pred njihovom političkom agendom, nametnutom pukom silom, bez ikakvog obaziranja na legitimne međunarodne institucije.

Milenko Srećković

13. jul 2018.

[1] Dr Muhamed Kešetović, Drama na Kosovu, Naučna knjiga, 1988.

[2] O privilegijama antikomunističkih disidenata i umetnika pisala je dosta Frances Stonor Saunders, britanska istoričarka, u svojoj knjizi: Hladni rad u kulturi – CIA u svetu umetnosti (2006).

[3] Propagandne aktivnosti u intervencionističkoj politici predstavljaju toliko važan deo da se manifestuju čak i u istoriografskim radovima kao što je to slučaj sa knjigama o Bosni i Kosovu britanskog istoričara Noela Malkolma. U tim radovima vodeća, krivotvorena i jednostrana, interpretacija treba da posluži legitimaciji imperijalističke intervencije. Nepostojanje kritičke svesti u liberalnim NVO krugovima dovodi do toga da se ovakva obaveštajno-propagandna štiva koriste kao argumenti u prilog priznavanja nezavisnosti Kosova.

Noam Čomski — Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution, PM Press, 2018.

edavno objavljivanje knjige sabranih tekstova Noama Čomskog o Jugoslaviji izazvalo je talas negodovanja na društvenim mrežama među zastupnicima militarnog, ”humanitarnog” intervencionizma. Katastrofalne imperijalističke vojne intervencije u Iraku, Libiji i Siriji potpuno su demaskirale retoriku ljudskopravaških vojnih agresija i pokazale da one samo dovode do opšteg kolapsa i tragedije za obične građane. Poslednje utočište koje je ostalo zastupnicima vojnih intervencija je njihova mitološka, holivudska interpretacija događaja u Jugoslaviji gde loši momci (bad guys) Srbi mogu biti zaustavljeni samo NATO bombardovanjem. Najčešće se rat u Bosni upotrebljava kao argument u prilog vojnih intervencija na Bliskom Istoku a poklič ”Nikad više Srebrenica” postao je ratnohuškački poklič američke vojne i obaveštajne propagandne medijske mašinerije.

Otuda je Čomskijeva analiza uloge Nemačke u pokretanju rata u Hrvatskoj i uloga Sjedinjenih Američkih Država u pokretanju rata u Bosni stalni trn u oku imperijalističkih agentura – onih koje u Iraku pronalaze nepostojeće oružje za masovno uništenje a u Siriji lažiraju napade hemijskim naoružanjem. Licemerstvo prisutno u zapadnjačkim medijima ogleda se u neprestanom zgražavanju nad zločinima koji su se desili u ratu, žalopojkama što NATO nije agresivnije delovao na njihovom sprečavanju, ali nikada se ne govori o neprestanoj imperijalističkoj podršci ratobornim nacionalistima i separatistima na svim stranama – Aliji Izetbegoviću, muslimanskom fundamentalisti koji je u Jugoslaviji početkom osamdesetih robijao zbog svog verskog mračnjaštva, i Franji Tuđmanu, koji je na vlast u Hrvatsku došao na talasu obnovljenog ustaškog sentimenta. S druge strane, Zapadu nije smetao Miloševićev srpski nacionalizam već njegov ”komunizam” pa je tako proglašavan ”poslednjim komunističkim diktatorom u Evropi” dok su srpski opozicionari kao što su Vuk Drašković i Zoran Đinđić imali stalnu podršku Zapada zbog svog otvorenog nacionalizma i antikomunizma.

Čomskijeva analiza u potpunoj је suprotnosti sa propagandnom stereotipizacijom rata u Bosni, stereotipizacijom koju sprovode intelektualci u službi militarnog humanizma kao što su Bernar-Anri Levi i Marko Atila Hoare. Umesto da se bavi jalovim zgražavanjem nad ratnim zločinima koji su se događali tokom rata, Čomski govori o imperijalističkim interesima koji su podsticali secesiju jugoslovenskih republika i doveli do početka rata. U zapadnim medijima uvrežen je stav da je Zapad kriv zato što nije intervenisao da spreči ubistva u Srebrenici ali retko kad se može čuti kritika, koju Čomski iznosi, da je Zapad ustvari svojim intervencijama doprineo početku rata tako što je sabotirao mirovni sporazum između sukobljenih strana. Rat u Bosni počeo je upravo usled američkog nagovora muslimanske strane da povuče svoj potpis sa Lisabonskog mirovnog sporazuma (Karington-Kutiljero mirovni plan) i jednostrano proglasi nezavisnost. Čomski nije jedini koji o tome govori, već postoji niz ozbiljnih optužbi na račun američke administracije. Posebno bih izdvojio precizno artikulisana svedočenja kanadskog ambasadora u Jugoslaviji Džejmsa Biseta, kao i kanadskog generala Luisa Mekenzija, glavnog komandanta UN snaga za sektor Sarajevo u vreme rata, koje se može pogledati na ovom snimku:

Knjiga Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution podeljena je u tri poglavlja. Prvi deo bavi se vladavinom Josipa Broza, samoupravnim socijalizmom i jugoslovenskim disidentima. Drugi deo odnosi se na krizu iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. U ovom poglavlju Čomski se bavi širom pozadinom jugoslovenske krize, procesom raspada države i ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Treći deo knjige bavi se pitanjem Kosova i Metohije, događajima koji su doveli do NATO bombardovanja i događajima po njegovom okončanju. Predgovor knjizi napisao je Andrej Grubačić a poglavlja su propraćena komentarima priređivača ove knjige Davora Džalta. Izdavač knjige je PM press, nezavisna levičarska izdavačka kuća, na čijem sajtu se može kupiti knjiga: https://secure.pmpress.org/index.php?l=product_detail&p=881

Ozbiljnu analizu događaja u Jugoslaviji dok su se još odigravali mogao je imati samo neko sa ozbiljnim političkim iskustvom kakvo ima Noam Čomski. Njegovi spisi su neprocenjivo štivo za svakog ko želi da razume imperijalističke geostrateške interese i metode pomoću kojih se oni sprovode. Njegov rad je takođe svedočanstvo o poražavajućem moralnom padu mnoštva ratnohuškačkih intelektualaca, medija i novinara koji pod maskom humanitarizma zajedno sa vojnom mašinerijom i obaveštajnim agenturama živote običnih ljudi pretvaraju u pakao.

Milenko Srećković, 16. maj 2018.

‘Mrdalice’ iz “Tajvanske kanaste”: Goran Marković i Bernar Anri Levi

Bernar Anri Levi u Beogradu pogođen je tortom a ne bombom. Njegova aktivnost, pored redovnog pseudofilozofskog poziranja, uglavnom se sastoji u pozivanju moćnih država da bombama gađaju zemlje koje se ne uklapaju u geostrateške interese imperijalizma. Tako je insistirao i da građani Savezne republike Jugoslavije budu gađani bombama a ne tortama. Levi je pripadnike organizacije ”Skoj” nazvao fašistima iako su ga gađali tortom a ne bombom i pokazali kako bi jedna prava ”humanitarna intervencija” mogla da izgleda. Levi se divi Sartru ali on sam je zapravo karikatura Sartrovog angažovanog intelektualca; da je Sartr živ, i on bi se, kao što to radi Čomski, podsmevao Leviju kao agentu (maskoti) imperijalizma.

Time što je Levi u Beogradu pogođen tortom, Beograd je konačno, u skladu sa poznatim provincijalnim vapajem i parolom, postao ”svet”. Levija su gađali tortom sveukupno najmanje deset puta, uglavnom u Francuskoj i Belgiji, pa se ta evropska tradicija prenela napokon i na naše prostore. Iako su Levija tortom gađali bar deset puta u Evropi, samo su akteri bacanja torte u Beogradu proglašeni fašistima a provincijalni Beograd odmah se zabrinuo ”kakva se to slika o nama šalje u svet” i osuo drvlje i kamenje na ove koji su tortu bacili. Verovatno da je upravo ta provincijalna želja da se bude deo sveta po svaku cenu razlog pozivanja Levija da gostuje u Beogradu, jer on dolazi iz Pariza a Pariz je svetska metropola, zar ne!? Ta provincijalna zaslepljenost svetlima evropskih prestonica možda je i uzrok nemogućnosti onih koji su ga pozvali da kritički razmišljaju i objektivno procene kakvog to ”intelektualca” pozivaju.

Malograđanska uzbuđenost nad ovim događajem izazvana zebnjom od toga ”šta će sada o nama svet da misli” upravo je jedna od suštinskih odlika beogradske provincijalnosti. Realno gledajući, odigrao se jedan potpuno nebitan događaj. Nijedna torta koja je pogodila Levija u lice nije ga do sada naterala da prestane da potpiruje ratne sukobe i podržava ratove, pa neće ni ova. Isto tako, ozlojeđenost ovim događajem od strane domaćih intelektualaca pravljenih po kalupu Bernara Anri Levija (uniformnost i ispraznost misli uz preterano glumatanje i poziranje), koji u ovom svetu ozbiljnih patnji i problema, ne nalaze ozbiljnije stvari nad kojima bi se zgražavali, više govori o ustajaloj intelektualnoj atmosferi nego o bilo čemu drugom što bi bilo relevantno i za nas i za svet.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u Politici, 17.05.2017.

Srbija postaje sve integrisanija u globalnu korporativnu ekonomiju – o čemu svedoči i odštetni zahtev od oko 116 miliona evra, koji je protiv nje pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova (ICSID) uVašingtonu podnela kompanija „Energo zelena”, inače u većinskom vlasništvu belgijske kompanije „Grinvorks”. Ovakva korporativna praksa nije nimalo neuobičajena s obzirom na to da je u svetskim razmerama već vođeno oko 600 procesa protiv mnogih država u kojima korporacije traže odštetu zbog državnih ili skupštinskih odluka koje ih navodno ometaju u maksimiziranju profita. Osnov za ovakve tužbe korporacije nalaze u bilateralnim sporazumima koji garantuju sigurnost investicija, pa se tako i „Energo zelena” u svojoj tužbi protiv Republike Srbije poziva na Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja između Belgijsko-luksemburške ekonomske unije i Srbije i Crne Gore, koji je na snazi od 2007.

Prema informacijama dobijenim od saradnika iz holandskog Transnacionalnog instituta koji se zalaže za ukidanje ovakvih bilateralnih sporazuma u cilju smanjenja moći koju korporacije imaju nad državama, takve tužbe vrlo su profitabilne i za mnogobrojne advokatske kompanije koje pred međunarodnim arbitražnim sudovima zastupaju korporativne interese i za sudije koje primaju od 600 do 700 dolara na sat. Tako su i zastupnici „Energo zelene” u procesu protiv Republike Srbije – advokatska kancelarija „Moravčević, Vojnović i partneri” – već specijalizovani u ovoj oblasti, budući da su pre toga učestvovali u odbrani Republike Crne Gore od tužbe koju je pred ICSID-om podnela holandska kompanija u čijem je većinskom vlasništvu privatizovana železara u Nikšiću.

Iz uvida u slučaj „Energo zelene”, koji mi je, na lični zahtev, nedavno omogućilo Ministarstvo ekonomije, više se nego pouzdano može zaključiti da je tu posredi još jedan očigledan primer neizvesnosti ekonomske politike zasnovane na podređivanju državnog uređenja interesima korporativnog profita. Naime, „Energo zelena”, koja je u Inđiji obavljala poslove ekološke prerade životinjskog otpada, kao jedan od dokaza u prilog svojoj tužbi navodi i imejl tadašnjeg direktora Uprave za veterinu kojim su informisani da za njihovu delatnost postoji dovoljno životinjskog otpada i da će imati monopol u obradi te sirovine, uz uveravanje da bi privatne klanice bile zakonski prinuđene da svoj otpad predaju isključivo njima. Po navodima ove kompanije, time su oni obmanuti da investiraju u srpsku privredu.

Međutim, prema dokumentaciji Ministarstva, takva informacija bila je zapravo „naručena” od same „Energo zelene” kako bi na osnovu nje od stranih finansijera dobili kredit za pokretanje biznisa u Srbiji, te ona svakako nije podrazumevala nikakvu garanciju u pogledu količine životinjskog otpada. U prilog odbrani ide i otvoreno priznanje bivšeg direktora „Energo zelene” da pokretanjem arbitražnog postupka protiv Srbije kompanija „može više da zaradi” nego nastavkom samog poslovanja. Sem toga, on tvrdi da je jedan od razloga što „Energo zelena” za svoje potrebe nije pribavljala više životinjskog otpada to što nisu dovoljno investirali u sredstva za transport tolikog materijala. Ipak, s obzirom na kruženje mnogobrojnih kontradiktornih informacija i optužbi u javnosti, čitav taj slučaj morao bi morao biti dodatno istražen.

Problem sa bilateralnim sporazumima koji korporacijama omogućuju da tuže države jeste da oni sprečavaju donošenje bilo kakvih odluka o zaštiti stanovništva ukoliko te odluke ne odgovaraju korporativnim interesima. Tako je švedska kompanija „Vatenfall” tražila odštetu od 3,7 milijardi evra nakon što je Nemačka, zbog nuklearne katastrofe u Fukušimi, odlučila da ugasi svoju nuklearnu industriju, „Filip Moris” je podneo tužbu protiv Austrije zbog odluke da se na paklice cigareta stavi upozorenje o štetnosti pušenja, a naftna kompanija „Occidental” je od Ekvadora, nakon zakonitog poništenja ugovora o koncesiji, na ime odštete dobila čitave 2,3 milijarde dolara.

Najzad, autorizovanje korporacija da tuže državu ne podstiče ni priliv novih investicija: prema „Ekonomistu”, u Brazilu priliv stranih investicija ne opada uprkos odluci da se ne potpisuje nijedan trgovinski sporazum kojim bi se omogućilo podnošenje tužbe – a Južna Afrika, Indonezija i Indija najavljuju raskid takvih već postojećih sporazuma. Srbija bi trebalo da sledi njihov primer ako ne želi da postane lak plen korporativno-advokatskog biznisa.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u Politici, 24.02.2016.

Korporacije koje investiraju u Srbiju dobijaju od Vlade Srbije brojne podsticaje i subvencije uprkos tome što ovakva privredna politika ima značajne negativne posledice. Vladina strategija privlačenja stranih investicija uveliko zanemaruje pitanje radničkih i sindikalnih prava, akcenat stavlja na jeftinu radnu snagu, dok se same investicije većinom pokazuju kao neizvesne, potencijalno kratkoročne i pogodne za podnošenje višemilionskih odštetnih zahteva protiv Republike Srbije na osnovu bilateralnih sporazuma o podsticanju i zaštiti investicija. Nadmetanje u privlačenju stranih investicija među državama u regionu dovodi do odobravanja sve većih podsticaja i privilegija stranim korporacijama pa se sve više postavlja pitanje njihove isplativosti. Zahvaljujući ovakvoj politici i poljoprivredno zemljište postaje lak plen svetskih agrobiznis korporacija.

Podređivanje privrede korporativnim interesima

U Srbiji su raspisani novi parlamentarni izbori – biće održani 24. aprila – a predizborne kampanje već su u punom jeku. Otvaranje novih radnih mesta i dovođenje stranih investitora opet su u središtu predizbornih obećanja i aktivnosti Srpske napredne stranke (SNS), koja je još od osvajanja vlasti ovu predizbornu strategiju preuzela od prethodnih vladajućih koalicija. Samim tim, u narednom periodu može se pouzdano očekivati povećanje vladinih aktivnosti na polju pregovora i potpisivanja sporazuma o dolasku stranih korporacija. Taj scenario nam je već poznat iz prethodnih predizbornih kampanja, koje su po pravilu bile praćene svečanim presecanjem vrpci i masovnim posetama fabričkim pogonima.

Pokretanje privrede davanjem brojnih podsticaja stranim kompanijama definitivne obrise dobilo je još dok je ministar ekonomije bio Mlađan Dinkić, koji je na taj način obezbeđivao glasove vladajućim koalicijama među čijim partnerima je uvek bila i njegova stranka. Dinkić će u istoriji srpskog političkog života ostati upamćen po širokom dijapazonu političkih manipulacija u cilju osvajanja vlasti – što mu je polazilo za rukom više od jedne decenije iako je bio jedan od najomraženijih političara u Srbiji, sve dok njegova stranka nije ostala ispod cenzusa na izborima 2014. Najpoznatije je svakako njegovo prazno obećanje dato pred predsedničke izbore 2007, da će od privatizacije javnih preduzeća oko četiri miliona građana dobiti pravo na akcije u vrednosti od oko hiljadu evra. Međutim, umesto obećanih hiljadu evra, građani su nakon izbora te akcije mogli unovčiti za u proseku manje od 50 evra. Ovu bezočnu izmišljotinu Dinkić je naknadno pravdao svojom željom da na predsedničkim izborima ne pobedi Tomislav Nikolić, današnji predsednik Srbije, koji je u to vreme smatran preprekom za politiku pridruživanja Evropskoj Uniji.

Još jedan potez po kome će Dinkić ostati upamćen jeste sporazum sa italijanskim FIAT-om, čije je potpisivanje tempirano na dva dana pred parlamentarne izbore 2008, a prema kojem je ovaj strani investitor preuzeo čitavu kragujevačku automobilsku industriju, dok je država zadržala 30 posto vlasništva. Brojni slični aranžmani sa stranim korporacijama, na koje se vlast gorljivo poziva u doba predizborne trke ne bi li nas podsetila da se svim silama bori protiv nezaposlenosti, već imaju brojne negativne posledice – o kojima će biti reči u ovom tekstu – a gledano na duže staze može se nazreti i sijaset drugih.

Krenimo redom. Ministarstvo ekonomije već godinama odobrava stranim korporacijama ogromne podsticaje kako bi započele svoje poslovanje i zaposlile određeni broj radnika u Srbiji. Ti podsticaji mogu biti finansijski (u vidu novčanih subvencija po svakom otvorenom radnom mestu i podsticajnih kredita), fiskalni (oslobođenje od carine i umanjenje poreskih obaveza) i indirektni (obezbeđivanje zemljišta i infrastrukture po cenama povoljnijim od tržišnih). Iznosi novčanih subvencija koje se isplaćuju stranim kompanijama po svakom radnom mestu kreću se u proseku od 3 do 10 hiljada evra u zavisnosti od visine investicija, a jedna od skorašnjih subvencija iznosi čak oko 28 hiljada evra po radnom mestu.

U sklopu ovakve politike, došlo je i do procvata „slobodnih zona”, teritorija pojedinih opština u Srbiji gde je koncentrisan veći broj stranih i domaćih preduzeća, proizvodnih i uslužnih, kojima je pored pomenutih podsticaja omogućen i bescarinski uvoz i izvoz, oslobođenje od carine, PDV-a i drugih dažbina na uvoz repromaterijala, opreme, mašina i građevinskog materijala, potpuno oslobođenje od poreza na dodatu vrednost i oslobođenje od naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, kao i naknade za takse i troškove opštinske uprave, izdavanje dokumentacije, priključenje na infrastrukturne mreže, itd.

„Slobodne zone” (zvaničan naziv Ministarstva ekonomije), u svetu poznate i kao „specijalne ekonomske zone”, trenutno postoje u 14 opština u Srbiji, ali u toku je formiranje bar još tri nove, u Obrenovcu i Beogradu, i još jedne u Kragujevcu. Prve dve „slobodne zone” nastale su još 1998. u Pirotu i Subotici, dok su sve ostale oformljene posle 2005. U njima je 2014. poslovalo 262 preduzeća, od čega 98 stranih i 164 domaćih, 47 proizvodnih i 215 uslužnih, a od proizvodnih 31 u stranom i 16 u domaćem vlasništvu. Prema podacima iz 2014, u svim tim preduzećima posao je našlo ukupno 19.255 radnika.

Iako je njihovo zvanično opravdanje da privlače strane investitore i povećavaju zaposlenost, u većem broju slučajeva „privučeni” strani investitori već su poslovali u Srbiji a zatim naknadno odlučili da u saradnji sa vlastima formiraju sopstvenu „slobodnu zonu” i poslovanje nastave u povoljnijem režimu. Tako su među osnivačima privrednih društava za upravljanje „slobodnim zonama” i slovenačka „Kolpa” sa 90% vlasničkog učešća („slobodna zona” u Zrenjaninu), belgijski „Metech” sa 30% („slobodna zona” u Smederevu), slovenački „Impol Seval” sa 33% („slobodna zona” u Užicu), kao i italijanski „Fiat” sa 100% („slobodna zona” u Kragujevcu). Samim tim, i rast zaposlenosti u „slobodnim zonama” nije samo posledica dolaska novih investitora, već i statistički efekat povećanja broja „slobodnih zona” tako da obuhvate već postojeće proizvođače, koji su i pre njihovog osnivanja zapošljavali približno isti broj radnika. 19.255 zaposlenih u 262 preduzeća koja posluju u režimu „slobodne zone” čini samo 1,13% ukupnog broja zaposlenih – što je ništavno u poređenju sa npr. kragujevačkom „Zastavom”, koja je svojevremeno sama zapošljavala i do 35 hiljada radnika.

Zarade u ovim preduzećima višestruko su manje nego u njihovim matičnim zemljama, sindikata najvećim delom ima samo u privatizovanim državnim preduzećima, u kojima su sindikati nasleđeni još iz vremena pre privatizacije, prekovremeni rad je uobičajen i radnici su često primorani da pokreću sudske sporove kako bi im on bio plaćen, dok su povrede na radu i istegnuća usled repetitivnih poslova, odnosno stalnog ponavljanja jedne iste fizičke radnje, masovni i učestali. U aprilu 2015, u pirotskoj „slobodnoj zoni” – po „Fajnenšl Tajmsu” jednoj od 50 najboljih u svetu – troje radnika je poginulo dok su još trojica teško povređena u nesreći na radnom mestu u preduzeću „Tiger Tajers” (inače u vlasništvu kompanije „Mišelin”), koje je domaćoj javnosti predstavljano kao „uspešni investicioni poduhvat”.

Kako i susedne zemlje vode sličnu privrednu politiku po pitanju omogućivanja podsticaja stranim korporacijama, razvija se regionalno nadmetanje u privlačenju investitora koje vodi odobravanju sve većih i većih podsticaja stranim korporacijama pa se sve više postavlja pitanje isplativosti tih investicija. Uprava za slobodne zone, direktori „slobodnih zona” i direktori kompanija koje posluju u „slobodnim zonama” lobiraju za obezbeđivanje dodatnih podsticaja za strane kompanije, ističući kako takvi podsticaji već postoje u susednim zemljama, pa bi se strane korporacije mogle opredeliti pre za njih nego za Srbiju.(1) Čitava ta trka ide u korist korporacija i njihovog profita ali je pogubna po poštovanje i zaštitu radničkih prava. Ovakvu politiku Vlade Srbije najbolje oličava reklamni spot emitovan na američkom CNN-u, u kojem se strani investitori otvoreno pozivaju da investiraju u Srbiju, jer će tako najlakše doći do jeftine radne snage. Minimalna zarada u Srbiji održava se na oko 1 evro po radnom satu i Vlada Srbije uporno se oglušuje na sindikalne pozive da se ona poveća.

S druge strane, uprkos svim ovim subvencijama i podsticajima za strane korporacije, ništa ih ne sprečava da njihovo poslovanje u Srbiji ne bude vrlo kratkotrajno. Naime, prema Uredbi o uslovima i načinu privlačenja stranih investicija, kompanija je u obavezi da zadrži svoju investiciju i određeni broj zaposlenih u istoj opštini samo pet godina po realizaciji projekta i prijemu državnih subvencija. Već sad se npr. govori o mogućem odlasku FIAT-a iz Srbije, ukoliko država ne investira u novi model automobila koji bi se proizvodio u kragujevačkoj fabrici. Na taj način na državu se vrši pritisak da sredstva iz budžeta uloži u fabriku, ali to istovremeno dokazuje i da strane korporacije mogu bez prepreka jeftinu radnu snagu i nove podsticaje i subvencije potražiti u drugim zemljama, ostavljajući za sobom brojne radnike bez posla.

Korporativne tužbe

Jedna od najaktuelnijih tema u svetskoj javnosti trenutno su pregovori u vezi sa Transatlantskim trgovinskim i investicionim sporazumom (TTIP) između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske Unije. Kritičari tog sporazuma s pravom ističu pogubnost ISDS odredbe (rešavanje spora: investitor protiv države), koja korporacijama omogućuje da od država pred međunarodnim arbitražnim sudovima naplaćuju višemilionske odštete ako se ustanovi ma kakva državna krivica za smanjenje njihovog profita.

Međutim, i pre TTIP sporazuma, u Srbiji je već na snazi oko 50 bilateralnih sporazuma o podsticanju i zaštiti investicija od kojih mnogi već sadrže ISDS odredbu, tj. omogućavaju korporacijama da tuže državu.(2) Do sada je bilo sedam takvih tužbi, a u budućnosti ih se može očekivati i mnogo više. Egzemplarna je izjava bivšeg direktora izvesne kompanije koja je podnela odštetni zahtev od 116 miliona evra, u kojoj on priznaje da su vlasnici shvatili da mogu mnogo više zaraditi tužbom protiv Republike Srbije, nego nastavkom svog poslovanja.(3)

Poljoprivredno zemljište kao plen korporacija

U procesu pridruživanja Evropskoj Uniji postavljeni su i temelji korporativnog prisvajanja poljoprivrednog zemljišta. Tako se u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između republike Srbije i Evropske Unije, koji je na snazi od septembra 2013, propisuje da Srbija od 2017. stranim licima i kompanijama mora omogućiti sticanje vlasništva nad svojim poljoprivrednim zemljištem. Srpski tajkuni su inače u mnogim privrednim sektorima najpre privatizovali određene industrijske gigante, a zatim ih po znatno skupljoj ceni, i „očišćene” od brojnih radnika, prodavali stranim korporacijama. U isti mah, privatizacija poljoprivrednih kombinata, preduzeća i zadruga, naročito u Vojvodini kao najplodnijem delu Srbije, dovela je do ukrupnjavanja poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu nekolicine bogatih zemljoposednika. Postoje opravdane sumnje da se na ovako nepovoljnu odredbu SSP-a pristalo jer je u interesu novih vlasnika–tajkuna da zemljište do kog su došli privatizacijom što pre skupo prodaju velikim svetskim agrobiznis korporacijama.

Povrh toga, plodno poljoprivredno zemljište takođe je adut kojim aktuelna vlast nastoji da privuče svetske agrobiznis kompanije, uprkos velikom protivljenju javnosti i domaćih poljoprivrednih proizvođača. Nedavno su potpisani sporazumi sa poljoprivrednim korporacijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlje koja ima specijalne odnose sa srpskim vladajućim strukturama, a zatim i sa nemačkom kompanijom „Tenis”, koja se bavi preradom svinjskog mesa.

Srbija na rasprodaji

Proces privatizacije u Srbiji bio je usko povezan sa organizovanim kriminalom, pranjem novca i korupcijom. Mnoga preduzeća, na primer, privatizovana su novcem stečenim prodajom narkotika, koji su šefovi narko-kartela hteli da provuku kroz legalne finansijske tokove. Tome je uveliko doprinela i Agencija za privatizaciju koja uopšte nije ispitivala poreklo novca korišćenog u privatizaciji preduzeća. Otuda su preduzeća kupovana iz najrazličitijih profitabilnih pobuda koje nisu imale nikave veze sa održavanjem proizvodnje i očuvanjem radnih mesta – ponajpre zbog nabavljanja atraktivnih nekretnina, mogućnosti da se na njih podigne hipoteka ili da se kasnije po skupljoj ceni preprodaju stranim investitorima. Iz tih razloga je domaća kompradorska buržoazija pružala tako snažnu podršku evropskim integracijama, koje su postavile bazični okvir za odvijanje ovakvih procesa koji obezbeđuju profit i lokalnim tajkunima i svetskim korporacijama.

Srbiju polako preuzimaju svetski korporativni magnati, a njena industrija i poljoprivreda prodaju se pod izgovorom da je to u najboljem interesu građana Srbije. Korporacijama se odobravaju nezamislivi ustupci, oslobađaju se većine dažbina prema državi, i uz to još finansiraju da bi privremeno zaposlile određeni broj radnika, bez sindikata i u krajnje nepovoljnim radnim uslovima. Od toga najveću korist imaju strani investitori, koji sutradan mogu tužiti državu iz ma kog razloga koji im nije po volji, domaći tajkuni, koji špekulišu sa kupoprodajom privatizovanih preduzeća i obradivog zemljišta, i politički establišment, koji ovakvu rasprodaju zemlje predstavlja kao mudar politički potez, i razglašava svoje „uspešne privredne poduhvate” i po narod nepovoljne investicione sporazume u svakoj predizbornoj kampanji. Naporedo sa tim „uspesima” javni dug Srbije povećan je na 24 milijarde evra, a silno „smanjenje nezaposlenosti” jasno se ispostavlja kao samo vešto „naštimovana” statistika i prazno slovo na papiru. Suviše primera iz drugih zemalja – ne računajući već očigledne primere iz naše – uverava nas da predviđanja izneta u ovom tekstu nisu samo kataklizmička slutnja, zloslutno predskazanje ili globalna paranoja, već skoro izvesna budućnost, od koje se treba vrlo ozbiljno pribojavati, ako se nešto u srpskoj privrednoj politici ubrzo iz temelja ne promeni.

—–

(1) Detaljnije o tome u Milenko Srećković, „Korporativni imperijalizam: Zone eksploatacije u Srbiji”, Pokret za slobodu, Beograd, 2015.

(2) Moje istraživanje o preciznom broju bilateralnih sporazuma, koje je Republika Srbija potpisala, a u kojima se nalazi ISDS odredba, još uvek je u toku, tako da u ovom trenutku ne raspolažem preciznijim podacima. Do sada sam utvrdio da je bilo sedam korporativnih tužbi protiv Republike Srbije, a za dve od njih arbitražni postupci još uvek su u toku.

(3) Milenko Srećković, „Zelen(ašk)a ekonomija”, Politika, 24.02.2016.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u srpskom izdanju lista Le Mond Diplomatiq u martu 2016.