latinica_intervjui Archives — Milenko Srećković

Sevim Dagdelen

Sevim Dagdelen, poslanica nemačke levičarske partije Levica (Die Linke), svojim nedavnim izlaganjem u nemačkom parlamentu privukla je znatnu pažnju naše javnosti i medija. Sa govornice u Bundestagu, tokom sednice na kojoj se odlučivalo o zahtevu da se nemačkom kontingentu Kfora za sledeću godinu dodeli 45 miliona evra, iznela je oštre kritike na račun nemačkog vojnog prisustva na Kosovu i podrške vladi Kosova. Ova poslanica turskog porekla, koja priznanje nezavisnosti Kosova smatra kršenjem međunarodnog prava, izjavila je da je vlada Kosova sačinjena od pripadnika terorističkog OVK-a, zbog čijeg su terora stotine hiljada Srba, Roma i drugih manjina bile prinuđene da napuste Kosovo, i koja želi da terorističke akte proširi i na susedne zemlje, ističući nedavni teroristički napad u Makedoniji.

Pripadate jedinoj političkoj stranci u nemačkom parlamentu koja se protivila NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. Kakav je vaš stav u vezi s ovakvim vojnim intervencijama i u drugim delovima sveta?

NATO i Bundesver (nemačka vojska) na Kosovu su šesnaest godina. Koji je rezultat toga? Kosovo je evropsko sirotište. Hiljade ljudi iseljavaju se zbog korupcije i nedostatka perspektive. Manjine, kao što su Romi, su progonjene. Zločini OVK-a se tolerišu i ne kažnjavaju. Kosovo je, proporcionalno broju stanovnika, vodeće u Evropi po broju islamskih terorista. Ovako nešto sigurno ne bih nazvala uspešnom pričom. Na takvom temelju raste velikoalbanski nacionalizam, koji je instrumentalizovan od strane NATO-a kako bi se disciplinovale Srbija, Crna Gora, Makedonija, ali i Grčka. Zbog nedavne kritike OVK-a, primila sam ne samo seksistička, rasistička i fašistička pisma od velikoalbanskih nacionalista, već i pretnje smrću. Iz istog razloga bila sam proglašena srpskim nacionalistom. To je smešno, ali je deo kulture zastrašivanja koju se Evropa pretvara da ne vidi. Ni intervencije NATO-a, ni velikosrpski ili velikoalbanski nacionalizam, ne mogu da reše nijedan problem u regionu.

Da li će se učlanjenjem balkanskih zemalja u Evropsku uniju postići trajniji mir na ovim prostorima? Vi ste se javno protivili da Evropskoj uniji bude dodeljena Nobelova nagrada za mir?

Evropska unija nije uzor humanosti, upravo zbog svoje izolacionističke emigrantske politike, zbog koje na hiljade ljudi izgube život u pokušaju da pređu Sredozemno more. Potrebno nam je uspostavljanje socijalne, demokratske i slobodne Evropske unije. Trenutno, Evropska unija prvenstveno služi tome da bogati postaju sve bogatiji, dok, istovremeno, siromašni postaju sve brojniji. A u okvirima zajedničke spoljašnje i bezbednosne politike, Evropska unija politikom zbacivanja režima, kao nedavno u Ukrajini, krši međunarodno pravo i raspiruje postojeće probleme.

Kako vidite sadašnju politiku Evropske unije prema emigrantima i mađarski plan pravljenja ograde visoke četiri metra na granici sa Srbijom?

To što Mađarska tamo radi je sramotno. Ali to se suštinski ne razlikuje od celokupne evropske smrtonosne izolacionističke politike. Potrebna nam je kultura dobrodošlice prema izbeglicama koje dolaze u Evropsku uniju. Niko ne napušta dobrovoljno svoju domovinu. Granice moraju biti otvorene za ljude.

Šta mislite o odluci Srbije da ne proglasi sankcije Rusiji? Kako se to odražava na nameru srpske vlade da Srbija postane članica Evropske unije?

Evropska unija, kao i Nemačka, ne samo da će zahtevati da Srbija jednostrano prizna nezavisnost Kosova, već će zahtevati i da Srbija odustane od dobrih odnosa s Rusijom. Bojim se da će to biti cena članstva Srbije u Evropskoj uniji, iako to nije izričito definisano kriterijumima iz Kopenhagena. Posle grčkog „ne” na referendumu, optimistična sam i verujem da ni drugi narodi u Evropi ne žele da odustanu od svoje demokratske suverenosti. U slučaju Srbije, ovo bi značilo da – ukoliko je cena članstva u Evropskoj uniji pridruživanje kršenju međunarodnog prava priznavanjem nezavisnosti Kosova, kao i pogoršanje odnosa s Rusijom proglašenjem sankcija – onda narod mora da razmisli da li je ta cena možda previsoka. Agresivni ratovi i politika sankcija prema Rusiji u svakom slučaju su otrovni za mir u Evropi.

Kakvo je vaše mišljenje o odnosu Evropske unije prema Ukrajini, posebno što se tiče pokreta Evromajdan, kao i konflikta između proruskih snaga i onih koje se zalažu za Evropsku uniju?

Evropska unija potpomogla je smenu režima u Ukrajini 2014. godine. Na zastrašujući način je zanemarivano kasnije priključenje fašista novoj vladi u Kijevu. Evropska unija sada podržava ratnu vladu predsednika Porošenka velikodušnim finansijskim sredstvima, iako nije pouzdano da će se ona pridržavati mirovnog sporazuma u Minsku. Osim toga, fašističke trupe, poput bataljona „Azov”, bore se na strani ukrajinske vlade, a da to nije postalo predmet kritike lidera Evropske unije. To je istorijsko-politički tabu sa ozbiljnim posledicama, koje podstiču porast fašističkih snaga u Evropskoj uniji. Očigledno, mržnja prema Rusiji toliko je narasla, da se ne beži ni od saradnje s fašistima. Pozitivna odlika protesta na Majdanu – antioligarhijska orijentacija – u potpunosti je nestala. U Ukrajini oligarsi kao što je Porošenko puštaju druge da umiru zarad njihovog bogaćenja.

Kakav je vaš stav o grčkom referendumu? I šta je predlog vaše partije za izlazak iz krize?

Grčko „ne” na referendumu predstavlja pobedu demokratije u Evropi. Partija Levica solidariše se sa grčkim narodom i njegovim odbacivanjem ucena od strane „Trojke” (MMF, ECB i EK). Sada je potrebno ukinuti dug i okončati politiku štednje. Dalji rezovi doveli bi samo do daljeg osiromašenja.

Kakvo je vaše mišljenje o budućnosti levičarskih političkih partija u Evropi i njihovim mogućnostima da radikalno promene Evropsku uniju?

Ako se Evropska unija ne promeni radikalno, socijalno, mirno i demokratski, neće dugo opstati. Politička levica ima glavni zadatak. Mora da pruži odgovor na nova društvena pitanja. To podrazumeva borbu protiv privatizacije javnih službi, a za podruštvljavanje ključnih industrija i radikalnu preraspodelu bogatstva od vrha do dna. Usled narastajućih privilegija bogatih, potreban nam je društveni projekat deoligarhizacije. Ovo se posebno odnosi na Nemačku, koja se, sa 123 milijardera, nalazi na trećem mestu u svetu i u kojoj je 60 odsto svih DAKS kompanija u vlasništvu oligarha. Deoligarhizacija bi bila i savršen protivotrov rastućem rasizmu i nacionalizmu. Tu je dvadesetogodišnjica zločina u Srebrenici. Nadam se da će srpsko društvo smoći snage da počinioce ubistava hiljade bosanskih muslimana, bez izuzetaka, izvede pred lice pravde. Nacionalizam i mizantropija nigde ne smeju imati budućnost.

Kakav je vaš stav o turskoj politici prema sirijskoj krizi, kao i prema Kurdima?

Za osudu je što Erdoganov režim, zajedno sa Saudijskom Arabijom, isporučuje oružje i zalihe islamskim „božjim ratnicima” u Siriji i pomaže ih kako bi masakrirali sunite, šiite, hrišćane, alavite, Jermene, Druze i Kurde. Turski plan invazije uperen je protiv Kurda u Severnoj Siriji, koji su odbrambeni bedem od Islamske države. Partija Levica zahteva da se prekine ortakluk nemačke kancelarke Angele Merkel s turskim autokratom Erdoganom, kao i da se oružane snage povuku iz Turske i da se obustavi izvoz oružja. Takođe, samim tim, ne želimo otvaranje daljih poglavlja u pregovorima sa Turskom o njenom pristupanju Evropskoj uniji.

Vi ste prva poslanica koja je posetila Džulijana Asanža pošto je našao utočište u ekvadorskoj ambasadi. Šta mislite o poziciji u kojoj se on trenutno nalazi?

Već tri godine Džulijan Asanž živi u skloništu ekvadorske ambasade. Bez njega ne bi bilo „Vikiliksovih” otkrića američkih ratnih zločina u Avganistanu i Iraku. On nam je otvorio oči za to koliko su prljavi i krvavi ovi ratovi bili i jesu i koliko smo prevareni i bićemo prevareni od strane naših vlada. Džulijan Asanž i Čelsi Mening time su zadužili istoriju i sav miroljubivi i slobodarski narod širom sveta duguje im zahvalnost. I hrabrost Edvarda Snoudena u otkrivanju špijunskog sistema NSA teško je zamisliva bez Džulijana Asanža. Zbog toga će Asanž i dalje biti politički progonjen od strane Sjedinjenih Američkih Država. Ko je zaista zainteresovan za zaštitu osnovnih ljudskih prava, taj bi se založio i da Džulijan Asanž može da napusti ambasadu u Londonu bez strepnje da će biti izručen Sjedinjenim Američkim Državama. Umesto zatvora ili azila u ambasadi, Asanž je zaslužio Nobelovu nagradu za mir, ništa manje od toga.

Da li je špijuniranje evropskih i nemačkih političara od strane NSA išta promenilo u odnosima između Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke i Evropske unije?

Nažalost, nije. Iako je NSA povredila osnovna prava miliona građana Nemačke i nastavlja da ih povređuje, kancelarka Angela Merkel (CDU) i vicekancelar Zigmar Gabrijel (SPD) lojalni su i dalje američkoj administraciji. To pokazuje da vladajuća koalicija u Berlinu nije spremna da brani Ustav Nemačke. Stiče se utisak da je reč o državi u vazalnom odnosu prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Razgovarao: Milenko Srećković

Intervju je izvorno objavljen u Politici, 12.07.2015.

Svetski poznati ratni reporter i dokumentarista levičarske orijentacije Džon Pildžer (75) uspeo je da proteklih dana opet uzburka javnost u Velikoj Britaniji. Po svemu sudeći, novi lider Laburističke partije Džeremi Korbin (66) našao se na tapetu kritičara, ovog puta zbog pozivanja na Pildžerov članak o zločinima na Kosovu. Politički protivnici iskopali su epizodu iz 2004. kada je na sednici parlamenta Korbin javno pohvalio tekst Džona Pildžera u kojem osuđuje intervenciju NATO-a na SR Jugoslaviju. U „inkriminišućem” članku Pildžer je pisao o nenadoknadivom broju izgubljenih života koje je odnela „humanitarna” misija na Kosovu pod patronatom NATO-a i SAD „uz svesrdnu pomoć Velike Britanije”.

Na naše pitanje da li bombardovanje Jugoslavije možda ima zajedničkih tačaka sa nedavnim događajima u Ukrajini ili Grčkoj, ili sa drugim takozvanim humanitarnim ratovima’ koji su se odigravali u Avganistanu, Iraku, Libiji i drugim zemljama, Džon Pildžer kaže:

„Postoji zajednička tema moći koja povezuje te epizode. Nezakoniti napad NATO-a na Jugoslaviju bio je udar na sam koncept suverene i ekonomske nezavisnosti u jednom, po američkom i EU receptu skrojenom, ’globalnom’ svetu. Nešto slično, samo u različitoj formi, predstavlja i trenutni napad na Grčku – bombe ne padaju na Atinu, ali agresija ima slične ciljeve. Isto važi i za sankcije nametnute Iranu. Nezavisnost u bilo kom obliku ne može se tolerisati. Jugoslavija je predstavljala drugu vrstu nezavisnosti – konfuzna u post-Titovo vreme, ali nezavisna. ’Tajni’ dodatak sporazumu u Rambujeu je to jasno pokazao.”

Rambujeovski sporazum je takođe bio protiv suverenosti?

Miloševiću je bilo naređeno da pristane na kompletnu vojnu i ekonomsku okupaciju zemlje, ili da bude bombardovan. To je bio jedan mafijaški ultimatum. Kao i danas u Grčkoj, nemačka ekonomska moć odigrala je glavnu ulogu u rasparčavanju Jugoslavije – podstičući Hrvatsku da se otcepi. U Ukrajini, puč koji su organizovali SAD, NATO i EU odigrava se po sličnim pravilima. Ono što je tim silama najnepodnošljivije jeste nezavisnost Rusije. Pod Jeljcinom, Rusija je bila vazal. Pod Putinom ona je ponovo nezavisna. Još gore, Rusija demonstrira svoju nezavisnost sklapajući saveze koji dovode u pitanje hegemoniju SAD. Pomenuli ste Libiju. Libijski „zločin” bila je nezavisnost koju joj je Gadafijev režim godinama omogućavao. Gadafi je postajao sve popustljiviji, a zadržao je tu nezavisnost… Napad NATO-a na Libiju i agresija prema nezavisnoj Siriji pomogle su da se stvori ultimativna „pretnja” – Islamska država, dar propagandnih laži koje su se kasnije i ostvarile. Ono što nam sve ovo govori jeste da najveća sila na svetu pati od suštinskog nedostatka pouzdanja; njena dominacija je dovedena u pitanje. Obratite pažnju na sve učestaliju propagandu koja u Kini vidi „pretnju”. Opasnost po sve nas trebalo bi da je očigledna.

Vaš film „Rat koji ne vidite” govori nam o aktivnoj ulozi koju mediji imaju u promovisanju rata. Možete li nam reći nešto više o medijskom ratnom huškanju pre i tokom NATO bombardovanja Jugoslavije?

NATO bombardovanje opravdavano je time da su Srbi sprovodili „genocid” nad pripadnicima albanske narodnosti u secesionističkoj pokrajini Kosovo. Dejvid Šefer, američki ambasador sa specijalnim zaduženjem za ratne zločine, izjavio je da je možda čak „225.000 albanskih muškaraca između 14 i 59 godina” bilo pobijeno. Toni Bler prizivao je predstave o holokaustu i „duhu Drugog svetskog rata”. Sve je to bilo još pojačano u medijima i retko kad dovođeno u pitanje od strane novinara. Kad je NATO bombardovanje okončano, međunarodne ekipe spustile su se na Kosovo da ekshumiraju taj „holokaust”. FBI nije uspeo da pronađe nijednu masovnu grobnicu, i vratili su se odakle su došli. Španski forenzički tim prošao je isto, a njegov vođa besno je osuo paljbu na račun „semantičkih pirueta ratne propagandne mašine”. Godinu dana kasnije Del Pontin tribunal objavio je konačni broj mrtvih na Kosovu: 2.788. To je bio ukupan broj ubijenih boraca sa obe strane, i Srba i Roma koje je pobila Oslobodilačka vojska Kosova. Nije bilo genocida na Kosovu. Optužba za „holokaust” bila je laž; NATO napad bio je zasnovan na prevari. Tim lažima legitimnost su dali mediji – kao što je nepostojeće oružje za masovno uništenje Sadama Huseina postalo medijska laž koja je u smrt odvela čitav milion ljudi.

Napisali ste da je Grčka postala kolonija i da je evro kolonijalna valuta. Takođe ste veoma davno napisali da imperija ne očekuje ništa manje sem da joj se kompletno preda suverenitet drugih zemalja. Kako gledate na današnju situaciju u Grčkoj i pritisak Evropske unije?

Grčka je primer kako spoljne sile nameću svoju volju nasuprot volji naroda. Grčka je danas u suštini kolonija centara finansijske moći u Evropi. Iznad svega, Grčka predstavlja izdaju navodno levičarske vlade, koja je učinila suprotno od onoga što je Grčki narod zahtevao od nje. To je najvažnija lekcija Grčke. Siriza se promovisala kao „radikalna” stranka. Nije bila ništa nalik tome; to je tipično za političke stranke ukorenjene u dobrostojećoj srednjoj klasi, okupljene oko jednog istaknutog lidera. One su, za pripadnike radničke klase, politički neprijatelj iznutra. Britanska Laburistička stranka, australijska Laburistička stranka, skoro sve socijaldemokratske stranke u Evropi manje ili više odgovaraju tom opisu. One nisu „levičarske”; one zastupaju interese establišmenta dok tvrde nešto sasvim drugo i zagovaraju principe tog pozajmljenog „identiteta”.

Kako se vaš kritički stav prema medijima odrazio na vaš novinarski i režiserski rad?

Liberalne medijske organizacije preosetljive su na kritiku; suviše toga su uložile u sopstvenu sliku o sebi kao bastionima slobodne misli i neprijateljima cenzure. Jedno vreme sam sarađivao sa rimskim „Manifestom” – časopisom sa gordom radikalnom prošlošću. Kad sam napisao članak o Obami tokom njegove izborne kampanje, ukazujući na to da ne zaslužuje toliku odanost liberalnih medija, moj rad je odbijen i rečeno mi je „Moramo mu dati šansu”. To je čista cenzura. Nešto slično dogodilo se i sa ostalim liberalnim listovima – naročito u pogledu Ukrajine. „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Gardijan” nastojali su svim silama da poreknu činjenicu da je Ukrajina žrtva američkog državnog udara. Za njih se hladni rat nikad nije završio i problem je bio samo ruska agresija. Moji članci, koji su zastupali drukčije gledište, nisu bili dobrodošli. S pozitivne strane, internet je otvorio pristup publici o kojoj nisam ni sanjao; nikada nisam imao više čitalaca.

Aktivno ste učestvovali u odbrani Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena. Šta nam situacija u kojoj se trenutno nalaze govori o strukturama moći u svetu?

Živimo u svetu gde informacije o nama nikad nisu bile dostupnije i podložnije zloupotrebi. Edvard Snouden je to raskrinkao, kao što su Džulijen Asanž i „Vikiliks” raskrinkali laži i ratno huškanje „naših” vlada. Oni su heroji našeg vremena. Raskrinkali su američke epske zločine u Avganistanu i Iraku: ubistva desetine hiljada civila, koja su pokušali da zataškaju, kao i američki prezir prema suverenitetu i međunarodnom pravu, što se jasno vidi u diplomatskim depešama koje su procurile.

Razgovarao: Milenko Srećković

Intervju je izvorno objavljen u Politici, 22.08.2015.

Poznati kragujevački pesnik Nenad Glišić ne ustručava se da svoju poeziju prožme sopstvenim društvenim i političkim angažmanom, levičarskim idejama socijalne pravde i besklasnog društva, kao i stvarnim mukama i problemima na koje je čovek u svetu bez tih ideja osuđen. Zbirka pesama „Doba. Ciklusi”, za koju je nagrađen „Đurinim šeširom”, kroz humor i paradoks svakodnevice otkriva nam mračnije dubine ljudske egzistencije. Iz mraka ipak izbija postojana upravljenost ka ličnom i opštem napretku, vera u još uvek mogući progres, koja prevladava sile beznađa i inercije, i ostaje kao završni akord njegove poezije. Glišić je objavio deset samostalnih knjiga, rukovodilac je književne radionice u kragujevačkom SKC-u, i istaknuti je levičarski aktivista.

Kakvo je vaše viđenje društveno angažovane književnosti?

Ja sam pristalica takve književnosti, odnosno, one koja je svesno angažovana. To je, zapravo, jedan odnos prema stvarnosti, prema postojanju i prema drugim ljudima, kojima se mi obraćamo. Šta znači „svesno angažovana”? Pošto svaka književnost ima nekakav odnos prema stvarnosti, postojanju i drugim ljudima, ispada da je svaka književnost u stvari angažovana. Međutim, ima onih koji od toga pokušavaju da se sklone u nekakvu navodnu „apolitičnost” i „čistu umetnost”, što su fantazmi. U tom smislu, ja se trudim da pišem i podržavam onu književnost koju volim, a to je svestan i aktivan odnos prema životu i svetu.

U zbirci „Cvetovi Hirošime” spajate formu haiku poezije sa temom nuklearnog rata, u pesmi „Jesen u tranziciji” pišete o samoći onih koji su u tranziciji ostali bez posla. – Koji je spektar vašeg interesovanja, i čime se najviše rukovodite u izboru tematike svojih pesama?

Hirošima i Nagasaki su postali simboli straha od besmislenog nuklearnog uništenja. Taj snažan strah i značaj Hirošime iskombinovao sam sa tradicionalnom i veoma strogom japanskom formom haikua da bih dobio određeni ironijski efekat. „Jesen u tranziciji” nije samo o samoći, već i o umetnosti koja se u trenucima dok većina ljudi prolazi kroz agoniju nezaposlenosti i osiromašenja, bavi „čistom estetikom”. Ta pesma ima nekoliko slojeva, ali uprkos težini stvari sa kojima se nosi, mislim da nije ni očajnička, ni patetična. Sve teme koje sam dodirnuo mogu se grupisati u odrednice: život, vreme, ljudi, priroda. Uopšte, volim da eksperimentišem, jer su mi kao mladom pesniku objasnili da je poezija „hodanje po neutabanim stazama” i da je težnja ka originalnosti poželjnija od podražavanja. Nekada uspete, nekada ne, ali treba stalno raditi i probati.

Koliko angažovanosti ima u savremenoj domaćoj književnosti i kakav je njen kvalitet?

Kod mlađih autora naročito, odnosno, kod onih koji još uvek imaju nekakve ideale i želju da daju svoj doprinos u današnjem dehumanizovanom svetu. Ali, imam utisak da su pojedini uticajni kritičari, koliko god da ih je ostalo, ovu reč – angažman pretvorili u etiketu koja treba da označi nešto pretenciozno, sumnjivo, a možda i opasno. Dominantna politika nagrađivanja i podsticanja od strane kritike ide uglavnom linijom manjeg otpora, podržavajući ona dela koja su dovoljno bezazlena, a samim tim i dovoljno bezbojna, bezukusna i bezmirisna. Ponekad čujem na nekim čitanjima: „Pa, dokle više ta angažovanost.” Međutim, kad malo bolje pogledam vidim da su ti glasovi u manjini. Smatram da će književnost, kao i celokupna umetnost, povratiti svoj značaj u onoj meri u kojoj bude bila sposobna da „pogodi” suštinske teme današnjeg čoveka, a da to bude na dovoljno visokom nivou. Dobra angažovanost nije pozicija žrtve, već borbena pozicija.

Bilo je slučajeva u prošlosti da i vladajuće strukture podržavaju upravo tu „bezazlenu”, hermetičnu ili apstraktnu umetnost, zar ne?

Tako je. Poznat je slučaj apstraktnog ekspresionizma koji je bio podržan od strane CIA u cilju stvaranja slike o „slobodi” stvaralaštva koja je bila dobra za imidž u toku hladnog rata. Taj slučaj je, između ostalih, opisan u sjajnoj knjizi „Hladni rat u kulturi” Fransis Stonor Saunders, u kojoj može da se vidi kako se „odozgo” kroz uređivačku i politiku nagrađivanja kreira ne samo kulturna scena već i javno mnjenje kroz kulturu. Hladni rat se, zvanično, završio, međutim, te metode su aktuelne i žive do danas. U suštini, u društvu koje obožava novac, onaj ko drži ključeve od kase u stanju je da diktira i određuje šta je „dobro”, šta „slobodno” i tako dalje. Ako govorimo o angažovanoj umetnosti, onoj svesnoj, ona može da postoji samo kao nezavisna. Nju mogu da nose samo oni ljudi koje su nekada nazivali „poštenom inteligencijom”, ljudi od integriteta.

Vaše pesme su prevođene i na druge jezike, a nedavno vam je objavljen i izbor iz poezije na italijanskom jeziku pod naslovom „Nela pančija dela bestija” („U stomaku zveri”). Kako biste uporedili stanje na domaćoj i na evropskoj kulturnoj sceni?

Ima sličnosti koje se ogledaju prvenstveno u jednom preispitivanju i promišljanju o ulozi poezije i književnosti danas, u ovo informatičko i otuđeno doba, u traženju načina da se proširi krug čitalaca, i slično. Ono što nas razlikuje jesu istorijski slojevi i odnos prema nasleđu. Ne volim da generalizujem, ali mislim da smo mi ovde odbacili previše dobrih stvari i ne znajući šta radimo. Takođe, mi smo mala zemlja, obraćamo se relativno malom broju čitalaca, a imamo mnogo autora. Teško je napraviti pravo poređenje sa kulturom koja komunicira sa desetinama miliona ljudi. Ali, uopšte nemamo čega da se stidimo. Mislim da naši autori imaju sasvim pristojnu ponudu za bilo koju umetničku javnost.

Koliko uopšte za poeziju ima mesta u potrošačkom, kapitalističkom društvu – da li je ono za vas taj „stomak zveri” u koji dobrovoljno stupamo?

Poezija ne pravi pare, dakle to je fundamentalno neslaganje sa potrošačkim društvom. Još gore, ona je u stanju da problematizuje obožavanje novca i tržišta. Čini mi se da uopšte nije kompatibilna sa trenutnim sistemom. Ako neko misli da može da prevari tu dehumanizovanu mašineriju, kako se to u pesmi kaže, izaći će brzinom metabolizma, odnosno, onoliko koliko sistemu treba da ga svari. Suština je, opet, u insistiranju na nezavisnosti pozicije, na doslednosti i spremnosti na žrtvu pre nego na kompromis. To je poezija, barem za neke od nas.

Razgovarao: Milenko Srećković

Intervju je izvorno objavljen u Politici, 17.01.2015.