tekstovi Archives — Milenko Srećković

Dok su pripadnici srpskih bezbednosnih snaga krajem devedesetih godina činili zločine nad albanskim stanovništvom, albanska UČK-a činila je zločine nad svim etničkim grupama – nad Srbima, Romima, Gorancima, pa i nad samim Albancima.

Krivica srpskih bezbednosnih snaga devedesetih nije u tome što su se obračunavali sa albanskim fašistima iz UČK koji su terorisali stanovništvo, već u tome što su u toj borbi ubijali i civile. I sama vlast u Srbiji je u velikoj meri imala fašističke odlike ali se, spletom istorijskih okolnosti, na Kosovu sukobila sa mnogo većim fašizmom od sebe u vidu NATO-a i UČK-a. Zločini albanskih fašista, počinjeni u saradnji sa NATO i imperijalističkim silama, ne treba da budu nagrađeni nezavisnim Kosovom.

Devedesetih godina se nije prvi put dogodilo da su albanski fašisti ubijani na prostoru Kosova i Metohije.

Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, predvođena Komunističkom partijom Jugoslavije, bila je prinuđena da 1945. godine pošalje 40 hiljada vojnika da bi se obračunala sa 15 hiljada albanskih fašista koji su imali iste ciljeve kao i UČK-a devedesetih – pobiti što više Srba i pripojiti Kosovo Albaniji.

Albanci sa Kosova i Metohije tokom Drugog svetskog rata masovno su pristupali nemačkim i italijanskim okupatorima i to u većoj meri nego što je to bio slučaj sa hrvatskim stanovništvom.

Zločini nad Srbima nastavili su se i u periodu nakon Drugog svetskog rata o čemu svedoči i knjiga ’’Drama na Kosovu’’ (1988), koju je napisao dr Muhamed Kešetović, učesnik NOB-a i posleratni visoki partijski funkcioner u Gračanici. Evo jednog odlomka iz te knjige:

’’Učesnici dreničke kontrarevolucije (1944-45) i oni Albanci koji su otvoreno ili pritajeno bili na njenoj strani, samo su promijenili metod agresije. Nasilno iseljavanje je nastavljeno, sada u novim uslovima koji su onemogućavali najbrutalnije, ali zato ne i perfidne metode djelovanja. U tom arsenalu pritisaka i bezobzirnosti naročito se ističu bespravna žetva sazrijelih usjeva, paljevine, isključivanje struje i vode, sprečavanje i nedozvoljavanje navodnjavanja obradivih površina, zabranjivanje napasanja stoke u planinama. U eskalaciji takvih metoda i pritisaka na prisilno iseljavanje, bolje reći protjerivanje, slijedeći korak su: ucjene, zatim prijetnje, premlaćivanje, a onda silovanje i ubistva. Sve to dopunjavano je atacima na verska i nacionalna osjećanja kao što su: skrnavljenje crkava, manastira i spomenika junacima iz protekla dva svjetska rata, rušenje nadgrobnih spomenika i skrnavljenje grobova, nasrtanja na manastirska imanja. Slijedeći korak koji je dopunjavao zamisao o stvaranju nepodnošljive atmosfere, kao metoda nasilnog protjerivanja nezamislivog u uslovima mira i pravnog poretka jedne civilizovane zemlje, bio je psihološka tiranija u širenju neprijateljstva i mržnje. To se ogledalo u širenju parola kao što su: ‘Pobijmo gadove’, ‘Srbi idite s Kosova’, ‘Vješajmo škie’, ‘Dolje srpski uljezi’. Organizovane su hajke na ljekare i druge stručnjake srpske i crnogorske nacionalnosti i slično.’’

Kontinuitet zločina nad Srbima ide u korak sa kontinuitetom saradnje sa fašizmom. Srbi koji danas žive na Kosovu i Metohiji su najugroženija etnička grupa na teritoriji Evrope koja trpi svakodnevno nasilje na koje niko ne reaguje jer je, da se ne lažemo, rasizam nad Srbima davno normalizovan na svetskom nivou. Za svet Srbi su zli divljaci a Albanci dobri divljaci (dosta podseća na odnos sveta prema etničkom sukobu u Ruandi između pripadnika Hutua i Tutsa).

Među liberalima u Srbiji, široko poznatim pod imenom Drugosrbijanci, nalazi se veliki broj pobornika nezavisnog Kosova. Oni na različite načine guraju pod tepih višedecenijski fašistički karakter borbe za nezavisno Kosovo. Nikada niste mogli da ih čujete da ozbiljno osude kontinuirane napade na srpske civile na Kosovu – jer oni misle da su Srbi sve to zaslužili. Vučić je u njima našao najvernije saveznike jer im se po pitanju Kosova poklapaju krajnji ciljevi. Vučić i oni dele tu jednu sličnu pojavnost koja tako neodoljivo smrdi na fašizam.

Milenko Srećković

25. januar 2023.

Kada bi se novac koji država izdvaja za strane firme preusmerio u finansiranje kooperativnog preduzetništva, odnosno zadružnog sektora, uz stvaranje što povoljnije zakonske regulative, to bi podstaklo razvoj održive ekonomije na kojem bi mogao da počiva stvarni progres čitavog društva.

Usledila su teška vremena za obične ljude a, po svemu sudeći, biće još teža. Ekonomisti u Srbiji predviđaju da će usled epidemije doći do recesije u kojoj će veliki broj ljudi ostati bez posla. U teškim vremenima, a i inače, zdravija je ona ekonomija koja vodi računa o dobrobiti celog društva a ne o pukom profitu pojedinaca.

Profit može biti upotrebljen da od njega mali broj ljudi kupuje jahte, luksuzne vile i skupocene automobile, ili, s druge strane, za napredak čitavog društva – pre svega za bolje obrazovanje i zdravstvo – i da zaposleni budu obezbeđeni u slučaju gubitka posla dok se ne snađu.

PROIZVODNJA SIROMAŠTVA

Umesto raslojavanja na mali broj bogatih i ogroman broj siromašnih, društvu kao celini u interesu je da građani budu što približnijeg imovinskog statusa. Na taj način, u društvu bi bilo manje tenzija i život svih bio bi bezbedniji, kvalitetniji i perspektivniji. Ono što nije dobro za jednog pripadnika zajednice, nije dobro ni za celu zajednicu. Postojanje siromašnih i beskućnika, nije dobro ni za jednog člana društva, pa tako ni za bogate. Umesto da se bore protiv siromaštva, vlast i kapitalizam na različite načine proizvode i siromaštvo i beskućnike čime se urušava kvalitet života svih.

Rast BDP-a nije odgovarajuće merilo za kvalitet života u zajednici ako ne uzima u obzir raspodelu društvenog bogatstva. Možemo da imamo rast BDP-a a da to uopšte ne zaustavi nastavak ekonomske migracije zbog nezadovoljstva životnim uslovima u Srbiji. Potrebno nam je podsticanje solidarnih oblika poslovanja. Jedan od takvih oblika poslovanja su kooperative ili zadruge u kojima su zaposleni istovremeno i vlasnici i rukovodioci.

SVETSKI TREND

Kooperative su nešto najbliže socijalizmu u kapitalističkim uslovima i svakako put ka solidarnijoj ekonomiji koja je vođena društvenim a ne komercijalnim ciljevima. I među kooperativama ima onih koje su po svojoj strukturi egalitarnije od drugih, ali to je tema za poseban tekst.

Kooperative nisu društveni eksperiment koji tek treba da se pokaže uspešnim, jer već imamo dovoljno podataka koji svedoče njima u prilog. Uprkos rasprostranjenim zabludama, kooperative širom sveta su veoma uspešni oblici poslovnog organizovanja – one su mnogo otpornije na ekonomske turbulencije nego dominantni oblici poslovanja. Tokom jedne godine više od 130 poljoprivrednih zadruga u Sjedinjenim Državama proslavilo je stogodišnjicu svog poslovanja. Većina tih kooperativa nastala je između 1887. i 1914. godine. Slični rezultati važe i za Evropu i ne samo za poljoprivredne zadruge, već i za stambene, kreditne, proizvodne itd. Najpoznatija Mondragon korporacija iz Španije je ustvari federacija radničkih kooperativa i najuspešniji primer takvog preduzeća u svetu. U 2013. godini u njoj je bilo zaposleno više od 100 hiljada radnika i po veličini je sedma korporacija u toj zemlji.

U kooperativama profit se investira u dalji razvoj poslovanja i inovacije ili u različite društvene programe koji za cilj imaju dobrobit zaposlenih i njihovih porodica – edukativni programi, obuke, prekvalifikacije, očuvanje prirodne sredine, poboljšanje zdravstvene zaštite i celokupnog kvaliteta života. Nema prisvajanja profita od strane jednog pojedinca već kooperative doprinose razvoju čitave lokalne zajednice.

SRPSKA ISKUSTVA

Srbija troši velike količine novca na subvencionisanje stranih korporacija u kojima radnici rade monotone i teške poslove za mizernu platu. U ovom periodu epidemije, pokazalo se da takve kompanije ne vode računa o epidemiološkim merama, ugrožavaju zdravlje zaposlenih, a da im država ne može ništa. One nisu nastale kao plod rada članova zajednice, već su u Srbiju došle zbog eksploatacije jeftine radne snage i za razvoj same zajednice u kojoj posluju ne pokazuju veliko interesovanje.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u Karakteru 8.9.2020.

aleksandar obradović — Aleksandar Obradović – heroj

Sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić ostaće upamćen u istoriji kao jedan od najgorih vlastodržaca. Po padu sa vlasti nestaće svi hvalospevi koje mu serviraju njegove plaćene ulizice i ostaće samo ogoljena istina o njemu i njegovim mutnim radnjama. Oni koji su ga najviše hvalili, ako ne završe u zatvoru, postaće oni koji će ga najviše pljuvati. Biće zanimljivo posmatrati kojim redosledom će se izvršiti napuštanje broda koji tone.

Aleksandar Vučić je čovek defektne psihe i nedorastao je vlasti koju mu je prepustio Tomislav Nikolić kada je napustio mesto predsednika najveće političke stranke. Pošto tu vlast nije sposoban da održi na fer-plej način, u demokratskim izbornim uslovima koji bi dozvolili kritiku njegove vlasti u medijskim servisima sa nacionalnom frekvencijom, Vučić je pribegao Đukanovićevom receptu vladanja putem pretnji, potkupljivanja i medijske cenzure. On bi, deluje tako, hteo da uvede mnogo veću diktaturu ali po svemu sudeći trenutne okolnosti mu to ne dozvoljavaju, pa mi se čini tačnim opis Vučića kao ’’impotentnog diktatora’’ koji je dao novinar Slobodan Stupar.

Budući istoričari koji se budu bavili ovim periodom najverovatnije će kao jedan od presudnih momenata za Vučićev pad s vlasti navoditi hrabro delo Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz valjevskog ’’Krušika’’, koji nije mogao da ne obelodani istinu o pljačkaškom mehanizmu koju primenjuju pojedinci bliski SNS-u. Aleksandar Obradović je jedan očigledno visoko moralan čovek kojem je istina prioritet. Istinu je dokazao dokumentima koji ’’crno na belo’’ pokazuju o kakvim malverzacijama je reč i ko je u njih umešan. Svi dokumenti koje je obelodanio u vezi su sa komercijalnim poslovima koje je sklapalo rukovodstvo ’’Krušika’’ u interesu grupacije koju sam Obradović naziva ’’privilegovanim privatnim trgovcima oružjem’’. Dakle, nisu otkrivene nikakve državne tajne jer pljačka ne može da bude državna tajna sem u državi kojom vlada Aleksandar Vučić. Obelodanjivanje ovakvih istina je u interesu očuvanja državnog preduzeća ’’Krušik’’ u kojem je Obradović zaposlen, dakle time i u opštem i javnom interesu, a to može da smeta samo onima koji su od obelodanjenih malverzacija imali ličnu korist i onima koji su im te malverzacije omogućili a to je po svemu sudeći – vladajuća stranka SNS.

To nije prvi put da zaposleni ukazuju na urušavanje poslovanja svog preduzeća koje sprovode rukovodioci pravljenjem nelegalnih ili ekonomski neopravdanih poslova. Godinama je Savet za borbu protiv korupcije koji je predvodila Verica Barać bio adresa kojoj su se obraćali upravo takvi zaposleni iz brojnih fabrika širom Srbije. I pre Aleksandra Obradovića bilo je hrabrih uzbunjivača ali nijedan slučaj do sada nije uzdrmao SNS-ovsku vlast kao slučaj o kojem je on informisao javnost. Pokušaj da se jednom takvom visoko moralnom čoveku nalepi etiketa špijuna je kap koja preliva čašu i pokazatelj da sadašnja vlast polako postaje spremna da ’’gazi po leševima’’ da bi opstala na vlasti.

Tragedija ove zemlje i jeste u tome što najbolji među nama – a Aleksandar Obradović je, upravo zbog toga što mu je istina bila važnija od lične bezbednosti, jedan od najboljih među nama – stradaju i pate, odnosno bivaju lažno optuženi i držani u pritvoru kao kriminalci.

Aleksandar Vučić je upropastitelj Srbije i njemu će sud istorije znati da ispravno presudi – u toj utakmici već je izgubio zbog svojih laži, falsifikovanja istine, podmetanja, klevetanja i patetike. Zato budućnost Srbije i jeste u Aleksandru Obradoviću i onome što on simbolizuje. Aleksandar Obradović biće zapamćen po hrabrom iznošenju istine i delovanju u interesu društva i naroda, pa i po cenu lične nesreće, i davaće primer svakom budućem naraštaju koje će se boriti za slobodu, istinu i pravdu. Ako išta, Aleksandar Obradović je, u zemlji koju svi žele da napuste, probudio nadu da ipak možemo da savladamo zlo koje je zavladalo.

14.12.2019.

Milenko Srećković

ovinarstvo pruža „savršeno pokriće” za strane špijune pri traganju za informacijama čije obelodanjivanje šteti državnim interesima, saopštio je šef australijske Bezbednosno-informativne agencije Dankan Luis pred australijskom Parlamentarnom komisijom. Medijske organizacije, smatra on, ne bi smele biti izuzete od Zakona o stranom mešanju, jer to obaveštajnim službama omogućava da se koriste tom rupom u zakonu za regrutovanje novinara. Šef australijske bezbednosti smatra da će neprijatelji australijske države planski fokusirati svoje špijunske operacije na eksploatisanje slabosti zakonodavstva, tj. da će njihovo izvođenje organizovati pod okriljem medija. I novinari i obaveštajne službe tragaju za informacijama nedostupnim široj javnosti, i tu se, prema Luisu, te dve aktivnosti preklapaju.

Prema njemu, novinari su neprestano izloženi vrbovanju stranih obaveštajnih službi, za šta kao primer navodi jednog ekonomskog feljtonistu (analitičara) kome je od strane kineskog agenta ponuđeno da se angažuje u oblasti industrijske špijunaže. Luis ukazuje i na brojne druge novinare koji su prijavili slične pokušaje, i ističe da ne može garantovati da su sve takve ponude bile prijavljene i odbijene. Pretnja strane špijunaže veća je nego u vreme Hladnog rata, zaključuje on.

Parlamentarna komisija je takođe razmatrala obavezujuće registrovanje stranih agenata u javnom registru. Prema Luisu, trenutno ne postoje nikakve kazne za strano mešanje, koje je, po definiciji, šireg opsega od špijunaže, i može podrazumevati i kooptiranje „uticajnih i moćnih australijskih glasova” u lobiranju vlade, navodi Gardijan.

Od kako je Rusija počela da dobija propagandni rat na globalnom nivou, zapadne države i njihove obaveštajne službe sve otvorenije priznaju postojanje jednog medijskog obaveštajno-propagandnog mehanizma kojim se one već godinama služe. Ako se obrati pažnja na medijske kuće u Srbiji, poput Slobodne Evrope, Glasa Amerike, Al Džazire, N1 i tako dalje, te na sadržaj koji one plasiraju, deluje da su tu, prema rečima Dankana Lusia, strane obaveštajne službe svoju aktivnost organizovale upravo po gore pomenutom receptu medijske kampanje.

Ovih dana u etru se vrti najava jednog krajnje paradoksalnog i očajničkog poteza Glasa Amerike – video serijala u kojem Jelena Milić, kao predstavnik NATO interesa u Srbiji, i Zoran Gavrilović iz BIRODI-ja, denunciraju rusku obaveštajnu aktivnost pod maskom „Sputnjika”: ni jednom rečju ne pominjući da je i sam Glas Amerike u suštini strano obaveštajno glasilo i zastupnik interesa SAD-a.

Gostujući u emisiji „Dobar, loš, zao” na šabačkoj televiziji, doskorašnji direktor Al-Džazire Balkan Goran Milić izjavio je kako se pristrasnost medija ne ogleda više toliko u lažnom izveštavanju o nekom događaju koliko u selektivnosti u izboru tema o kojima će se izveštavati. Sam odabir tema koje izvesni medij forsira – i obrnuto, onih koje zaobilazi – već je politički stav i odaje jasno pristajanje uz određene političke i ekonomske interese, na račun nekih drugih. Upravo je Al Džazira očigledan primer takve pristrasnosti, sa njenim neskrivenim zastupanjem katarske sunitske agende. Čak i kad se urednici i novinari drže činjenica, što je osnovna pretpostavka „objektivnog novinarstva”, izveštavanje je unapred ustrojeno kao prostor jedne političke borbe, a ne kao neutralno civilizacijsko dostignuće. Ni za novinare N1 ne bi se moglo reći da plasiraju „lažne vesti”, ali sam izbor njihovih tema nedvosmisleno odražava političke interese njihovih vlasnika (što je još očiglednije ako znamo da je bivši direktor američke tajne službe Dejvid Petreus predsednik njihovog upravnog odbora). Isto, bez izuzetka, važi i za većinu ostalih medija; a novinarstvo je sve neposrednije povezano sa radom tajnih službi.

Mediji više ne mogu sami sebe da izdržavaju, te većina istraživačkih grupacija zavisi od projektnog finansiranja, koje je najmoćniji mehanizam za kanalisanje novinarskog rada. Drugim rečima, ma koliko korisnih istina novinari otkrili o korupciji, kršenju radničkih prava, netransparentnosti vlasti itd, u krajnjoj liniji, te informacije koriste se najčešće kao sredstva za ostvarivanje određene političke agende – tj, za plasiranje agende projektnih finansijera. Mnogi novinari su „korisni idioti” špijunskih agentura i saradnici u propagandnom i političkom (faktičkom iako neobjavljenom) ratu. Nema novinara „heroja” – samo novinara koji su svoj rad stavili u službu širih geopolitičkih zadataka agenture kojoj formalno ili po ideološkom opredeljenju pripadaju.

Kako izgleda novinarstvo obaveštajnih službi možemo videti na primeru medijskih izveštaja o stanju u Srbiji Stefana Halpera, pisanih 1999. Halper je inače bio infiltriran u Trampov tabor od strane FBI-a, kako bi nadzirao njegovu kampanju i ruski uticaj na nju – a pre toga je po angažmanu američke Centralno-obaveštajne službe bio umešan i u špijuniranje američkih predsedničkih izbora 1980, u korist Ronalda Regana[1]. Isti taj Halpert je 1999. boravio u Prištini i Beogradu, i za američke medije pisao članke pune dezinformacija i pogrešnih tumačenja. U jednom od njih[2], on čak pominje ruske trupe koje haraju Beogradom nakon NATO bombardovanja (Da li ih je iko video sem njega?).

Setimo se i Martina Fredriksona, koji je priznao da je bio doušnik švedske obaveštajne službe. Fredrikson nije bio samo novinar, već je godinama usrdno propagirao oštriji odnos prema Žilijenu Asanžu, ispovedao šovinistički prezir prema Rusiji i otvoreno zastupao interese NATO-a. No, pre no što su njegove špijunske afilijacije obelodanjene, Fredrikson je bio poznat kao dobitnik nagrade za istraživačko novinarstvo – jedne od onih koju pomenute medijske grupacije po potrebi štancuju, i same sebi dodeljuju.

Stoga treba podržati zakon o registrovanju stranih agenata, odnosno o registrovanju svakog ko prima novac iz inostranih fondacija – zakon koji postoji i u SAD i u Rusiji. To bi trebalo da bude sastavni deo transparentnosti i doprinos objektivnijem izveštavanju građana, slobodi govora i kritičkog mišljenja i kvalitetu medija. Na taj način, putem transparentnosti tokova novca bilo bi jasno ko s pravom sebe naziva nezavisnim novinarom a ko je možda u svom radu uslovljen interesima finansijera. Informisanje javnosti time bi postalo celovitije i objektivnije. Na kraju, na samom primeru naše vlasti koja, usled priliva novca iz inostranstva i dugovanja stranim institucijama, svoje delovanje prilagođava stranim interesima, najbolje možemo videti koliko je finansijski element bitan u determinisanju političkog delovanja.

Milenko Srećković

2. avgust 2018.

[1] Detaljnije o tome u tekstu Glena Grinvalda: The FBI Informant Who Monitored the Trump Campaing, Stefan Halper, Oversaw a CIA Spying Operation in the 1980 Presidential Election, The Intercept, 19. maj 2018.

[2] Vidi ovde: Stefan Halpert, Back to Belgrade, The Weekly Standard, 28. jun 1999.

Teme za široku potrošnju, Nenad Glišić, Pokret za slobodu, Beograd 2018.

rilika da napišem pogovor za novu knjigu Nenada Glišića, društvenog radnika, pesnika i, u svakom pogledu, autentičnu ličnost na domaćoj levičarskoj sceni za mene je izuzetna čast i zadovoljstvo. Ipak, još više sam počastvovan našim dugogodišnjim prijateljstvom.

U našem vremenu koje je zagađeno plitkošću misli i opštim mestima, treba podržati svakog pojedinca od koga možemo čuti i saznati nešto zaista važno o životu, politici i umetnosti. Svako ko je sa Glišićem ikada razgovarao, slušao njegova javna izlaganja ili učestvovao u radu književnog kluba kragujevačkog SKC-a, zna da on neguje jedan analitički, kritički i angažovani pristup prema društvenim pojavama. Kapitalizam sa svojom nehumanošću, nepravdama i eksploatacijom glavna je tema i ove Glišićeve knjige. U svojoj poeziji, publicistici, javnom govorništvu, kao i konkretnim političkim aktivnostima – Glišić je angažovan, i to u najpozitivnijem smislu reči: a takva je i ova zbirka njegovih tekstova, sastavljena pretežno od članaka objavljenih u levičarskom internet glasilu „Bilten”, u kojoj jasno dolazi do izražaja njegova spremnost da balkanske političke pojave nazove pravim imenom i analizira ih konkretno, direktno, bez zaziranja i eufemizama. Život na rubovima kapitalističkog „luksuza” predstavljen je onakav kakav je, u svoj svojoj bedi, korumpiranosti i beznađu.

Glišićev angažman društvene pojave svodi na temeljne savremene, društvene, političke i egzistencijalne kontradikcije, aporije, paradokse. To je u isti mah i glas jedne temeljne apokalipse, i glas budućnosti – a takav odnos prema realnosti upravo je ono što je ovakvom „duhu vremena” potrebno. I poezija i politička misao Nenada Glišića potiču iz jednog istog jezgra – radikalnog senzibiliteta koji promišlja realnost, teži njenoj destrukciji i izgradnji temelja jedne humanije budućnosti. U tome i jeste duhovnost tog poduhvata, duhovnost unutrašnjih snaga koje, uprkos suštinskoj zgranutosti nad stvarnošću, nad svim njenim surovim i opresivnim strukturama, tragičnim nehumanostima i kontradikcijama, nastavljaju da grade solidarnost sa potlačenima i odražavaju duboku, vitalnu veru u bolju budućnost. Takvo odlučno zadiranje u srž realnosti i obračun sa njenim licemerjem, iluzijama i nepravdama, nešto je u čemu sve više oskudevamo u današnje vreme, kad su ljudi najvećim delom zaokupljeni upravo izmišljanjem novih načina kako da tu istu realnost što potpunije potisnu iz svesti ili falsifikuju. U takvom okruženju, Glišićev angažman predstavlja jednu istinski autentičnu i značajnu retkost – koja ne nastaje iz puke potrebe za razlikovanjem već iz jedne mukotrpne životne potrage podstaknute jednim suštinskim pitanjem: kako biti bolji čovek?

Milenko Srećković

‘Mrdalice’ iz “Tajvanske kanaste”: Goran Marković i Bernar Anri Levi

Bernar Anri Levi u Beogradu pogođen je tortom a ne bombom. Njegova aktivnost, pored redovnog pseudofilozofskog poziranja, uglavnom se sastoji u pozivanju moćnih država da bombama gađaju zemlje koje se ne uklapaju u geostrateške interese imperijalizma. Tako je insistirao i da građani Savezne republike Jugoslavije budu gađani bombama a ne tortama. Levi je pripadnike organizacije ”Skoj” nazvao fašistima iako su ga gađali tortom a ne bombom i pokazali kako bi jedna prava ”humanitarna intervencija” mogla da izgleda. Levi se divi Sartru ali on sam je zapravo karikatura Sartrovog angažovanog intelektualca; da je Sartr živ, i on bi se, kao što to radi Čomski, podsmevao Leviju kao agentu (maskoti) imperijalizma.

Time što je Levi u Beogradu pogođen tortom, Beograd je konačno, u skladu sa poznatim provincijalnim vapajem i parolom, postao ”svet”. Levija su gađali tortom sveukupno najmanje deset puta, uglavnom u Francuskoj i Belgiji, pa se ta evropska tradicija prenela napokon i na naše prostore. Iako su Levija tortom gađali bar deset puta u Evropi, samo su akteri bacanja torte u Beogradu proglašeni fašistima a provincijalni Beograd odmah se zabrinuo ”kakva se to slika o nama šalje u svet” i osuo drvlje i kamenje na ove koji su tortu bacili. Verovatno da je upravo ta provincijalna želja da se bude deo sveta po svaku cenu razlog pozivanja Levija da gostuje u Beogradu, jer on dolazi iz Pariza a Pariz je svetska metropola, zar ne!? Ta provincijalna zaslepljenost svetlima evropskih prestonica možda je i uzrok nemogućnosti onih koji su ga pozvali da kritički razmišljaju i objektivno procene kakvog to ”intelektualca” pozivaju.

Malograđanska uzbuđenost nad ovim događajem izazvana zebnjom od toga ”šta će sada o nama svet da misli” upravo je jedna od suštinskih odlika beogradske provincijalnosti. Realno gledajući, odigrao se jedan potpuno nebitan događaj. Nijedna torta koja je pogodila Levija u lice nije ga do sada naterala da prestane da potpiruje ratne sukobe i podržava ratove, pa neće ni ova. Isto tako, ozlojeđenost ovim događajem od strane domaćih intelektualaca pravljenih po kalupu Bernara Anri Levija (uniformnost i ispraznost misli uz preterano glumatanje i poziranje), koji u ovom svetu ozbiljnih patnji i problema, ne nalaze ozbiljnije stvari nad kojima bi se zgražavali, više govori o ustajaloj intelektualnoj atmosferi nego o bilo čemu drugom što bi bilo relevantno i za nas i za svet.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u Politici, 17.05.2017.

Korporacije koje investiraju u Srbiju dobijaju od Vlade Srbije brojne podsticaje i subvencije uprkos tome što ovakva privredna politika ima značajne negativne posledice. Vladina strategija privlačenja stranih investicija uveliko zanemaruje pitanje radničkih i sindikalnih prava, akcenat stavlja na jeftinu radnu snagu, dok se same investicije većinom pokazuju kao neizvesne, potencijalno kratkoročne i pogodne za podnošenje višemilionskih odštetnih zahteva protiv Republike Srbije na osnovu bilateralnih sporazuma o podsticanju i zaštiti investicija. Nadmetanje u privlačenju stranih investicija među državama u regionu dovodi do odobravanja sve većih podsticaja i privilegija stranim korporacijama pa se sve više postavlja pitanje njihove isplativosti. Zahvaljujući ovakvoj politici i poljoprivredno zemljište postaje lak plen svetskih agrobiznis korporacija.

Podređivanje privrede korporativnim interesima

U Srbiji su raspisani novi parlamentarni izbori – biće održani 24. aprila – a predizborne kampanje već su u punom jeku. Otvaranje novih radnih mesta i dovođenje stranih investitora opet su u središtu predizbornih obećanja i aktivnosti Srpske napredne stranke (SNS), koja je još od osvajanja vlasti ovu predizbornu strategiju preuzela od prethodnih vladajućih koalicija. Samim tim, u narednom periodu može se pouzdano očekivati povećanje vladinih aktivnosti na polju pregovora i potpisivanja sporazuma o dolasku stranih korporacija. Taj scenario nam je već poznat iz prethodnih predizbornih kampanja, koje su po pravilu bile praćene svečanim presecanjem vrpci i masovnim posetama fabričkim pogonima.

Pokretanje privrede davanjem brojnih podsticaja stranim kompanijama definitivne obrise dobilo je još dok je ministar ekonomije bio Mlađan Dinkić, koji je na taj način obezbeđivao glasove vladajućim koalicijama među čijim partnerima je uvek bila i njegova stranka. Dinkić će u istoriji srpskog političkog života ostati upamćen po širokom dijapazonu političkih manipulacija u cilju osvajanja vlasti – što mu je polazilo za rukom više od jedne decenije iako je bio jedan od najomraženijih političara u Srbiji, sve dok njegova stranka nije ostala ispod cenzusa na izborima 2014. Najpoznatije je svakako njegovo prazno obećanje dato pred predsedničke izbore 2007, da će od privatizacije javnih preduzeća oko četiri miliona građana dobiti pravo na akcije u vrednosti od oko hiljadu evra. Međutim, umesto obećanih hiljadu evra, građani su nakon izbora te akcije mogli unovčiti za u proseku manje od 50 evra. Ovu bezočnu izmišljotinu Dinkić je naknadno pravdao svojom željom da na predsedničkim izborima ne pobedi Tomislav Nikolić, današnji predsednik Srbije, koji je u to vreme smatran preprekom za politiku pridruživanja Evropskoj Uniji.

Još jedan potez po kome će Dinkić ostati upamćen jeste sporazum sa italijanskim FIAT-om, čije je potpisivanje tempirano na dva dana pred parlamentarne izbore 2008, a prema kojem je ovaj strani investitor preuzeo čitavu kragujevačku automobilsku industriju, dok je država zadržala 30 posto vlasništva. Brojni slični aranžmani sa stranim korporacijama, na koje se vlast gorljivo poziva u doba predizborne trke ne bi li nas podsetila da se svim silama bori protiv nezaposlenosti, već imaju brojne negativne posledice – o kojima će biti reči u ovom tekstu – a gledano na duže staze može se nazreti i sijaset drugih.

Krenimo redom. Ministarstvo ekonomije već godinama odobrava stranim korporacijama ogromne podsticaje kako bi započele svoje poslovanje i zaposlile određeni broj radnika u Srbiji. Ti podsticaji mogu biti finansijski (u vidu novčanih subvencija po svakom otvorenom radnom mestu i podsticajnih kredita), fiskalni (oslobođenje od carine i umanjenje poreskih obaveza) i indirektni (obezbeđivanje zemljišta i infrastrukture po cenama povoljnijim od tržišnih). Iznosi novčanih subvencija koje se isplaćuju stranim kompanijama po svakom radnom mestu kreću se u proseku od 3 do 10 hiljada evra u zavisnosti od visine investicija, a jedna od skorašnjih subvencija iznosi čak oko 28 hiljada evra po radnom mestu.

U sklopu ovakve politike, došlo je i do procvata „slobodnih zona”, teritorija pojedinih opština u Srbiji gde je koncentrisan veći broj stranih i domaćih preduzeća, proizvodnih i uslužnih, kojima je pored pomenutih podsticaja omogućen i bescarinski uvoz i izvoz, oslobođenje od carine, PDV-a i drugih dažbina na uvoz repromaterijala, opreme, mašina i građevinskog materijala, potpuno oslobođenje od poreza na dodatu vrednost i oslobođenje od naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, kao i naknade za takse i troškove opštinske uprave, izdavanje dokumentacije, priključenje na infrastrukturne mreže, itd.

„Slobodne zone” (zvaničan naziv Ministarstva ekonomije), u svetu poznate i kao „specijalne ekonomske zone”, trenutno postoje u 14 opština u Srbiji, ali u toku je formiranje bar još tri nove, u Obrenovcu i Beogradu, i još jedne u Kragujevcu. Prve dve „slobodne zone” nastale su još 1998. u Pirotu i Subotici, dok su sve ostale oformljene posle 2005. U njima je 2014. poslovalo 262 preduzeća, od čega 98 stranih i 164 domaćih, 47 proizvodnih i 215 uslužnih, a od proizvodnih 31 u stranom i 16 u domaćem vlasništvu. Prema podacima iz 2014, u svim tim preduzećima posao je našlo ukupno 19.255 radnika.

Iako je njihovo zvanično opravdanje da privlače strane investitore i povećavaju zaposlenost, u većem broju slučajeva „privučeni” strani investitori već su poslovali u Srbiji a zatim naknadno odlučili da u saradnji sa vlastima formiraju sopstvenu „slobodnu zonu” i poslovanje nastave u povoljnijem režimu. Tako su među osnivačima privrednih društava za upravljanje „slobodnim zonama” i slovenačka „Kolpa” sa 90% vlasničkog učešća („slobodna zona” u Zrenjaninu), belgijski „Metech” sa 30% („slobodna zona” u Smederevu), slovenački „Impol Seval” sa 33% („slobodna zona” u Užicu), kao i italijanski „Fiat” sa 100% („slobodna zona” u Kragujevcu). Samim tim, i rast zaposlenosti u „slobodnim zonama” nije samo posledica dolaska novih investitora, već i statistički efekat povećanja broja „slobodnih zona” tako da obuhvate već postojeće proizvođače, koji su i pre njihovog osnivanja zapošljavali približno isti broj radnika. 19.255 zaposlenih u 262 preduzeća koja posluju u režimu „slobodne zone” čini samo 1,13% ukupnog broja zaposlenih – što je ništavno u poređenju sa npr. kragujevačkom „Zastavom”, koja je svojevremeno sama zapošljavala i do 35 hiljada radnika.

Zarade u ovim preduzećima višestruko su manje nego u njihovim matičnim zemljama, sindikata najvećim delom ima samo u privatizovanim državnim preduzećima, u kojima su sindikati nasleđeni još iz vremena pre privatizacije, prekovremeni rad je uobičajen i radnici su često primorani da pokreću sudske sporove kako bi im on bio plaćen, dok su povrede na radu i istegnuća usled repetitivnih poslova, odnosno stalnog ponavljanja jedne iste fizičke radnje, masovni i učestali. U aprilu 2015, u pirotskoj „slobodnoj zoni” – po „Fajnenšl Tajmsu” jednoj od 50 najboljih u svetu – troje radnika je poginulo dok su još trojica teško povređena u nesreći na radnom mestu u preduzeću „Tiger Tajers” (inače u vlasništvu kompanije „Mišelin”), koje je domaćoj javnosti predstavljano kao „uspešni investicioni poduhvat”.

Kako i susedne zemlje vode sličnu privrednu politiku po pitanju omogućivanja podsticaja stranim korporacijama, razvija se regionalno nadmetanje u privlačenju investitora koje vodi odobravanju sve većih i većih podsticaja stranim korporacijama pa se sve više postavlja pitanje isplativosti tih investicija. Uprava za slobodne zone, direktori „slobodnih zona” i direktori kompanija koje posluju u „slobodnim zonama” lobiraju za obezbeđivanje dodatnih podsticaja za strane kompanije, ističući kako takvi podsticaji već postoje u susednim zemljama, pa bi se strane korporacije mogle opredeliti pre za njih nego za Srbiju.(1) Čitava ta trka ide u korist korporacija i njihovog profita ali je pogubna po poštovanje i zaštitu radničkih prava. Ovakvu politiku Vlade Srbije najbolje oličava reklamni spot emitovan na američkom CNN-u, u kojem se strani investitori otvoreno pozivaju da investiraju u Srbiju, jer će tako najlakše doći do jeftine radne snage. Minimalna zarada u Srbiji održava se na oko 1 evro po radnom satu i Vlada Srbije uporno se oglušuje na sindikalne pozive da se ona poveća.

S druge strane, uprkos svim ovim subvencijama i podsticajima za strane korporacije, ništa ih ne sprečava da njihovo poslovanje u Srbiji ne bude vrlo kratkotrajno. Naime, prema Uredbi o uslovima i načinu privlačenja stranih investicija, kompanija je u obavezi da zadrži svoju investiciju i određeni broj zaposlenih u istoj opštini samo pet godina po realizaciji projekta i prijemu državnih subvencija. Već sad se npr. govori o mogućem odlasku FIAT-a iz Srbije, ukoliko država ne investira u novi model automobila koji bi se proizvodio u kragujevačkoj fabrici. Na taj način na državu se vrši pritisak da sredstva iz budžeta uloži u fabriku, ali to istovremeno dokazuje i da strane korporacije mogu bez prepreka jeftinu radnu snagu i nove podsticaje i subvencije potražiti u drugim zemljama, ostavljajući za sobom brojne radnike bez posla.

Korporativne tužbe

Jedna od najaktuelnijih tema u svetskoj javnosti trenutno su pregovori u vezi sa Transatlantskim trgovinskim i investicionim sporazumom (TTIP) između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske Unije. Kritičari tog sporazuma s pravom ističu pogubnost ISDS odredbe (rešavanje spora: investitor protiv države), koja korporacijama omogućuje da od država pred međunarodnim arbitražnim sudovima naplaćuju višemilionske odštete ako se ustanovi ma kakva državna krivica za smanjenje njihovog profita.

Međutim, i pre TTIP sporazuma, u Srbiji je već na snazi oko 50 bilateralnih sporazuma o podsticanju i zaštiti investicija od kojih mnogi već sadrže ISDS odredbu, tj. omogućavaju korporacijama da tuže državu.(2) Do sada je bilo sedam takvih tužbi, a u budućnosti ih se može očekivati i mnogo više. Egzemplarna je izjava bivšeg direktora izvesne kompanije koja je podnela odštetni zahtev od 116 miliona evra, u kojoj on priznaje da su vlasnici shvatili da mogu mnogo više zaraditi tužbom protiv Republike Srbije, nego nastavkom svog poslovanja.(3)

Poljoprivredno zemljište kao plen korporacija

U procesu pridruživanja Evropskoj Uniji postavljeni su i temelji korporativnog prisvajanja poljoprivrednog zemljišta. Tako se u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između republike Srbije i Evropske Unije, koji je na snazi od septembra 2013, propisuje da Srbija od 2017. stranim licima i kompanijama mora omogućiti sticanje vlasništva nad svojim poljoprivrednim zemljištem. Srpski tajkuni su inače u mnogim privrednim sektorima najpre privatizovali određene industrijske gigante, a zatim ih po znatno skupljoj ceni, i „očišćene” od brojnih radnika, prodavali stranim korporacijama. U isti mah, privatizacija poljoprivrednih kombinata, preduzeća i zadruga, naročito u Vojvodini kao najplodnijem delu Srbije, dovela je do ukrupnjavanja poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu nekolicine bogatih zemljoposednika. Postoje opravdane sumnje da se na ovako nepovoljnu odredbu SSP-a pristalo jer je u interesu novih vlasnika–tajkuna da zemljište do kog su došli privatizacijom što pre skupo prodaju velikim svetskim agrobiznis korporacijama.

Povrh toga, plodno poljoprivredno zemljište takođe je adut kojim aktuelna vlast nastoji da privuče svetske agrobiznis kompanije, uprkos velikom protivljenju javnosti i domaćih poljoprivrednih proizvođača. Nedavno su potpisani sporazumi sa poljoprivrednim korporacijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlje koja ima specijalne odnose sa srpskim vladajućim strukturama, a zatim i sa nemačkom kompanijom „Tenis”, koja se bavi preradom svinjskog mesa.

Srbija na rasprodaji

Proces privatizacije u Srbiji bio je usko povezan sa organizovanim kriminalom, pranjem novca i korupcijom. Mnoga preduzeća, na primer, privatizovana su novcem stečenim prodajom narkotika, koji su šefovi narko-kartela hteli da provuku kroz legalne finansijske tokove. Tome je uveliko doprinela i Agencija za privatizaciju koja uopšte nije ispitivala poreklo novca korišćenog u privatizaciji preduzeća. Otuda su preduzeća kupovana iz najrazličitijih profitabilnih pobuda koje nisu imale nikave veze sa održavanjem proizvodnje i očuvanjem radnih mesta – ponajpre zbog nabavljanja atraktivnih nekretnina, mogućnosti da se na njih podigne hipoteka ili da se kasnije po skupljoj ceni preprodaju stranim investitorima. Iz tih razloga je domaća kompradorska buržoazija pružala tako snažnu podršku evropskim integracijama, koje su postavile bazični okvir za odvijanje ovakvih procesa koji obezbeđuju profit i lokalnim tajkunima i svetskim korporacijama.

Srbiju polako preuzimaju svetski korporativni magnati, a njena industrija i poljoprivreda prodaju se pod izgovorom da je to u najboljem interesu građana Srbije. Korporacijama se odobravaju nezamislivi ustupci, oslobađaju se većine dažbina prema državi, i uz to još finansiraju da bi privremeno zaposlile određeni broj radnika, bez sindikata i u krajnje nepovoljnim radnim uslovima. Od toga najveću korist imaju strani investitori, koji sutradan mogu tužiti državu iz ma kog razloga koji im nije po volji, domaći tajkuni, koji špekulišu sa kupoprodajom privatizovanih preduzeća i obradivog zemljišta, i politički establišment, koji ovakvu rasprodaju zemlje predstavlja kao mudar politički potez, i razglašava svoje „uspešne privredne poduhvate” i po narod nepovoljne investicione sporazume u svakoj predizbornoj kampanji. Naporedo sa tim „uspesima” javni dug Srbije povećan je na 24 milijarde evra, a silno „smanjenje nezaposlenosti” jasno se ispostavlja kao samo vešto „naštimovana” statistika i prazno slovo na papiru. Suviše primera iz drugih zemalja – ne računajući već očigledne primere iz naše – uverava nas da predviđanja izneta u ovom tekstu nisu samo kataklizmička slutnja, zloslutno predskazanje ili globalna paranoja, već skoro izvesna budućnost, od koje se treba vrlo ozbiljno pribojavati, ako se nešto u srpskoj privrednoj politici ubrzo iz temelja ne promeni.

—–

(1) Detaljnije o tome u Milenko Srećković, „Korporativni imperijalizam: Zone eksploatacije u Srbiji”, Pokret za slobodu, Beograd, 2015.

(2) Moje istraživanje o preciznom broju bilateralnih sporazuma, koje je Republika Srbija potpisala, a u kojima se nalazi ISDS odredba, još uvek je u toku, tako da u ovom trenutku ne raspolažem preciznijim podacima. Do sada sam utvrdio da je bilo sedam korporativnih tužbi protiv Republike Srbije, a za dve od njih arbitražni postupci još uvek su u toku.

(3) Milenko Srećković, „Zelen(ašk)a ekonomija”, Politika, 24.02.2016.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u srpskom izdanju lista Le Mond Diplomatiq u martu 2016.