Тржиште рада у будућности постаће много нестабилније него данашње. Многа занимања која данас узимамо здраво за готово нестаће јер ће их заменити системи засновани на вештачкој интелигенцији. Израелски професор и аутор Јувал Ноа Харари сматра да ће генерације рођене последњих деценија у току свог животног века најмање три пута проћи кроз процес преквалификације и мењати своја занимања како би и даље могли да нађу запослење. Он истиче две најважније вештине које млади треба да стекну: когнитивну флексибилност и емоционалну интелигенцију. Kогнитивна флексибилност биће им потребна да би се успешно преквалификовали за она занимања која ће у будућности и даље бити доступна за људске кадрове. Емоционална интелигенција биће им потребна да би поднели све емоционалне и психичке турбуленције које рад на таквом тешко предвидивом тржишту рада буде носио са собом.
Александар Вучић се у више наврата у својим обраћањима позивао на Харарија. Углавном је у тим приликама показао да га није исправно разумео – ако га је уопште читао. Чак је Харарија употребио да би поткрепио став да је коронавирус несторовићевски ‘’смешан’’ и да ‘’постоји само на друштвеним мрежама’’.
Садашња власт односи се према тржишту рада на начин који је у суштој супротности са Хараријевим сугестијама тако што привилегује радна места која радну снагу ангажују на когнитивно незахтеван начин – ради се о репетитивним, мануелним пословима у којима се понављају увек исте операције. По једном таквом радном месту држава већ годинама субвенционише стране компаније сумама које иду и до 10 хиљаду евра. Таква радна места не садрже никакав трансфер знања – радници који на њима раде не стичу никакве битне квалификације, нити би на њима стечено знање и вештине могли да употребе ван фабричких погона у којима тренутно раде. Поред тога, оспособљени су за рад на радним местима која ће у будућности нестати. Власницима корпорација, који ће на своју садашњу радну снагу заборавити на првој кривини, вештачка интелигенција биће јефтинија и исплативија.
С друге стране, велики број претежно младих људи из Србије, суочених са катастрофалним стањем и корупцијом у држави, сами су себи створили радна места – и то не било каква већ многа од њих захтевају константно усавршавање и праћење развоја нових технологија, што посебно важи за програмере, веб и графичке дизајнере, монтажере, аналитичаре података, итд. Исти ти људи, у јавности познати као ”фриленсери”, претежно су се оспособили за своја занимања ванинституционално и самостално – пратећи разне онлине курсеве, читајући књиге или уз помоћ пријатеља. Држава је имала никаквог или врло малог удела у њиховом образовању. Kогнитивна флексибилност и емоционална интелигенција, на којима Харари с правом инсистира, имају великог значаја у њиховим развојним путевима.
Међутим, уместо да им држава помогне и то у већој мери него што помаже страним корпорацијама, које су данас ту а сутра већ могу да оду, одлучила је да им путем пореске управе отме приходе које су остварили у последњих пет година како би попунила буџетске мањкове – што у потпуности угрожава њихов опстанак на тржишту, даљи развој, као и личну егзистенцију. Иста та држава ни на који начин им не штити радничка права нити ће они било шта добити од новца који им држава узима. У суштини не ради се о порезу већ о државно организованој пљачки. Тренутна администрација досетила се где би могла да нађе још пара.
”Нашли смо још пара”, мистериозно је изјавио Вучић у тренутку кад је најавио помоћ од 100 евра сваком пунолетном грађанину Србије. Да би се изборила са садашњом економском катастрофом, задуженошћу и сиромаштвом, Вучићева власт уништава будућност младих генерација, чиме се открива сав цинизам предизборне пароле ”За нашу децу”.
Миленко Срећковић
Текст је изворно објављен на порталу Будите информисани, 3. фебруара 2021.
Creative Commons: Some Rights Reserved