Novinarstvo i obaveštajne službe


N

ovinarstvo pruža „savršeno pokriće” za strane špijune pri traganju za informacijama čije obelodanjivanje šteti državnim interesima, saopštio je šef australijske Bezbednosno-informativne agencije Dankan Luis pred australijskom Parlamentarnom komisijom. Medijske organizacije, smatra on, ne bi smele biti izuzete od Zakona o stranom mešanju, jer to obaveštajnim službama omogućava da se koriste tom rupom u zakonu za regrutovanje novinara. Šef australijske bezbednosti smatra da će neprijatelji australijske države planski fokusirati svoje špijunske operacije na eksploatisanje slabosti zakonodavstva, tj. da će njihovo izvođenje organizovati pod okriljem medija. I novinari i obaveštajne službe tragaju za informacijama nedostupnim široj javnosti, i tu se, prema Luisu, te dve aktivnosti preklapaju.

Prema njemu, novinari su neprestano izloženi vrbovanju stranih obaveštajnih službi, za šta kao primer navodi jednog ekonomskog feljtonistu (analitičara) kome je od strane kineskog agenta ponuđeno da se angažuje u oblasti industrijske špijunaže. Luis ukazuje i na brojne druge novinare koji su prijavili slične pokušaje, i ističe da ne može garantovati da su sve takve ponude bile prijavljene i odbijene. Pretnja strane špijunaže veća je nego u vreme Hladnog rata, zaključuje on.

Parlamentarna komisija je takođe razmatrala obavezujuće registrovanje stranih agenata u javnom registru. Prema Luisu, trenutno ne postoje nikakve kazne za strano mešanje, koje je, po definiciji, šireg opsega od špijunaže, i može podrazumevati i kooptiranje „uticajnih i moćnih australijskih glasova” u lobiranju vlade, navodi Gardijan.

Od kako je Rusija počela da dobija propagandni rat na globalnom nivou, zapadne države i njihove obaveštajne službe sve otvorenije priznaju postojanje jednog medijskog obaveštajno-propagandnog mehanizma kojim se one već godinama služe. Ako se obrati pažnja na medijske kuće u Srbiji, poput Slobodne Evrope, Glasa Amerike, Al Džazire, N1 i tako dalje, te na sadržaj koji one plasiraju, deluje da su tu, prema rečima Dankana Lusia, strane obaveštajne službe svoju aktivnost organizovale upravo po gore pomenutom receptu medijske kampanje.

Ovih dana u etru se vrti najava jednog krajnje paradoksalnog i očajničkog poteza Glasa Amerike – video serijala u kojem Jelena Milić, kao predstavnik NATO interesa u Srbiji, i Zoran Gavrilović iz BIRODI-ja, denunciraju rusku obaveštajnu aktivnost pod maskom „Sputnjika”: ni jednom rečju ne pominjući da je i sam Glas Amerike u suštini strano obaveštajno glasilo i zastupnik interesa SAD-a.

Gostujući u emisiji „Dobar, loš, zao” na šabačkoj televiziji, doskorašnji direktor Al-Džazire Balkan Goran Milić izjavio je kako se pristrasnost medija ne ogleda više toliko u lažnom izveštavanju o nekom događaju koliko u selektivnosti u izboru tema o kojima će se izveštavati. Sam odabir tema koje izvesni medij forsira – i obrnuto, onih koje zaobilazi – već je politički stav i odaje jasno pristajanje uz određene političke i ekonomske interese, na račun nekih drugih. Upravo je Al Džazira očigledan primer takve pristrasnosti, sa njenim neskrivenim zastupanjem katarske sunitske agende. Čak i kad se urednici i novinari drže činjenica, što je osnovna pretpostavka „objektivnog novinarstva”, izveštavanje je unapred ustrojeno kao prostor jedne političke borbe, a ne kao neutralno civilizacijsko dostignuće. Ni za novinare N1 ne bi se moglo reći da plasiraju „lažne vesti”, ali sam izbor njihovih tema nedvosmisleno odražava političke interese njihovih vlasnika (što je još očiglednije ako znamo da je bivši direktor američke tajne službe Dejvid Petreus predsednik njihovog upravnog odbora). Isto, bez izuzetka, važi i za većinu ostalih medija; a novinarstvo je sve neposrednije povezano sa radom tajnih službi.

Mediji više ne mogu sami sebe da izdržavaju, te većina istraživačkih grupacija zavisi od projektnog finansiranja, koje je najmoćniji mehanizam za kanalisanje novinarskog rada. Drugim rečima, ma koliko korisnih istina novinari otkrili o korupciji, kršenju radničkih prava, netransparentnosti vlasti itd, u krajnjoj liniji, te informacije koriste se najčešće kao sredstva za ostvarivanje određene političke agende – tj, za plasiranje agende projektnih finansijera. Mnogi novinari su „korisni idioti” špijunskih agentura i saradnici u propagandnom i političkom (faktičkom iako neobjavljenom) ratu. Nema novinara „heroja” – samo novinara koji su svoj rad stavili u službu širih geopolitičkih zadataka agenture kojoj formalno ili po ideološkom opredeljenju pripadaju.

Kako izgleda novinarstvo obaveštajnih službi možemo videti na primeru medijskih izveštaja o stanju u Srbiji Stefana Halpera, pisanih 1999. Halper je inače bio infiltriran u Trampov tabor od strane FBI-a, kako bi nadzirao njegovu kampanju i ruski uticaj na nju – a pre toga je po angažmanu američke Centralno-obaveštajne službe bio umešan i u špijuniranje američkih predsedničkih izbora 1980, u korist Ronalda Regana[1]. Isti taj Halpert je 1999. boravio u Prištini i Beogradu, i za američke medije pisao članke pune dezinformacija i pogrešnih tumačenja. U jednom od njih[2], on čak pominje ruske trupe koje haraju Beogradom nakon NATO bombardovanja (Da li ih je iko video sem njega?).

Setimo se i Martina Fredriksona, koji je priznao da je bio doušnik švedske obaveštajne službe. Fredrikson nije bio samo novinar, već je godinama usrdno propagirao oštriji odnos prema Žilijenu Asanžu, ispovedao šovinistički prezir prema Rusiji i otvoreno zastupao interese NATO-a. No, pre no što su njegove špijunske afilijacije obelodanjene, Fredrikson je bio poznat kao dobitnik nagrade za istraživačko novinarstvo – jedne od onih koju pomenute medijske grupacije po potrebi štancuju, i same sebi dodeljuju.

Stoga treba podržati zakon o registrovanju stranih agenata, odnosno o registrovanju svakog ko prima novac iz inostranih fondacija – zakon koji postoji i u SAD i u Rusiji. To bi trebalo da bude sastavni deo transparentnosti i doprinos objektivnijem izveštavanju građana, slobodi govora i kritičkog mišljenja i kvalitetu medija. Na taj način, putem transparentnosti tokova novca bilo bi jasno ko s pravom sebe naziva nezavisnim novinarom a ko je možda u svom radu uslovljen interesima finansijera. Informisanje javnosti time bi postalo celovitije i objektivnije. Na kraju, na samom primeru naše vlasti koja, usled priliva novca iz inostranstva i dugovanja stranim institucijama, svoje delovanje prilagođava stranim interesima, najbolje možemo videti koliko je finansijski element bitan u determinisanju političkog delovanja.

Milenko Srećković

2. avgust 2018.

[1] Detaljnije o tome u tekstu Glena Grinvalda: The FBI Informant Who Monitored the Trump Campaing, Stefan Halper, Oversaw a CIA Spying Operation in the 1980 Presidential Election, The Intercept, 19. maj 2018.

[2] Vidi ovde: Stefan Halpert, Back to Belgrade, The Weekly Standard, 28. jun 1999.

August 1, 2018

Posted In: latinica, tekstovi

Leave a Comment