Milenko Srećković

rilika da napišem pogovor za novu knjigu Nenada Glišića, društvenog radnika, pesnika i, u svakom pogledu, autentičnu ličnost na domaćoj levičarskoj sceni za mene je izuzetna čast i zadovoljstvo. Ipak, još više sam počastvovan našim dugogodišnjim prijateljstvom.

U našem vremenu koje je zagađeno plitkošću misli i opštim mestima, treba podržati svakog pojedinca od koga možemo čuti i saznati nešto zaista važno o životu, politici i umetnosti. Svako ko je sa Glišićem ikada razgovarao, slušao njegova javna izlaganja ili učestvovao u radu književnog kluba kragujevačkog SKC-a, zna da on neguje jedan analitički, kritički i angažovani pristup prema društvenim pojavama. Kapitalizam sa svojom nehumanošću, nepravdama i eksploatacijom glavna je tema i ove Glišićeve knjige. U svojoj poeziji, publicistici, javnom govorništvu, kao i konkretnim političkim aktivnostima – Glišić je angažovan, i to u najpozitivnijem smislu reči: a takva je i ova zbirka njegovih tekstova, sastavljena pretežno od članaka objavljenih u levičarskom internet glasilu „Bilten”, u kojoj jasno dolazi do izražaja njegova spremnost da balkanske političke pojave nazove pravim imenom i analizira ih konkretno, direktno, bez zaziranja i eufemizama. Život na rubovima kapitalističkog „luksuza” predstavljen je onakav kakav je, u svoj svojoj bedi, korumpiranosti i beznađu.

Glišićev angažman društvene pojave svodi na temeljne savremene, društvene, političke i egzistencijalne kontradikcije, aporije, paradokse. To je u isti mah i glas jedne temeljne apokalipse, i glas budućnosti – a takav odnos prema realnosti upravo je ono što je ovakvom „duhu vremena” potrebno. I poezija i politička misao Nenada Glišića potiču iz jednog istog jezgra – radikalnog senzibiliteta koji promišlja realnost, teži njenoj destrukciji i izgradnji temelja jedne humanije budućnosti. U tome i jeste duhovnost tog poduhvata, duhovnost unutrašnjih snaga koje, uprkos suštinskoj zgranutosti nad stvarnošću, nad svim njenim surovim i opresivnim strukturama, tragičnim nehumanostima i kontradikcijama, nastavljaju da grade solidarnost sa potlačenima i odražavaju duboku, vitalnu veru u bolju budućnost. Takvo odlučno zadiranje u srž realnosti i obračun sa njenim licemerjem, iluzijama i nepravdama, nešto je u čemu sve više oskudevamo u današnje vreme, kad su ljudi najvećim delom zaokupljeni upravo izmišljanjem novih načina kako da tu istu realnost što potpunije potisnu iz svesti ili falsifikuju. U takvom okruženju, Glišićev angažman predstavlja jednu istinski autentičnu i značajnu retkost – koja ne nastaje iz puke potrebe za razlikovanjem već iz jedne mukotrpne životne potrage podstaknute jednim suštinskim pitanjem: kako biti bolji čovek?

Milenko Srećković