I dalje postoji hladni rat u kulturi


Nenad Glisic
Nenad Glišić
Poznati kragujevački pesnik Nenad Glišić ne ustručava se da svoju poeziju prožme sopstvenim društvenim i političkim angažmanom, levičarskim idejama socijalne pravde i besklasnog društva, kao i stvarnim mukama i problemima na koje je čovek u svetu bez tih ideja osuđen. Zbirka pesama „Doba. Ciklusi”, za koju je nagrađen „Đurinim šeširom”, kroz humor i paradoks svakodnevice otkriva nam mračnije dubine ljudske egzistencije. Iz mraka ipak izbija postojana upravljenost ka ličnom i opštem napretku, vera u još uvek mogući progres, koja prevladava sile beznađa i inercije, i ostaje kao završni akord njegove poezije. Glišić je objavio deset samostalnih knjiga, rukovodilac je književne radionice u kragujevačkom SKC-u, i istaknuti je levičarski aktivista.

Kakvo je vaše viđenje društveno angažovane književnosti? 

Ja sam pristalica takve književnosti, odnosno, one koja je svesno angažovana. To je, zapravo, jedan odnos prema stvarnosti, prema postojanju i prema drugim ljudima, kojima se mi obraćamo. Šta znači „svesno angažovana”? Pošto svaka književnost ima nekakav odnos prema stvarnosti, postojanju i drugim ljudima, ispada da je svaka književnost u stvari angažovana. Međutim, ima onih koji od toga pokušavaju da se sklone u nekakvu navodnu „apolitičnost” i „čistu umetnost”, što su fantazmi. U tom smislu, ja se trudim da pišem i podržavam onu književnost koju volim, a to je svestan i aktivan odnos prema životu i svetu.

U zbirci „Cvetovi Hirošime” spajate formu haiku poezije sa temom nuklearnog rata, u pesmi „Jesen u tranziciji” pišete o samoći onih koji su u tranziciji ostali bez posla. – Koji je spektar vašeg interesovanja, i čime se najviše rukovodite u izboru tematike svojih pesama?

Hirošima i Nagasaki su postali simboli straha od besmislenog nuklearnog uništenja. Taj snažan strah i značaj Hirošime iskombinovao sam sa tradicionalnom i veoma strogom japanskom formom haikua da bih dobio određeni ironijski efekat. „Jesen u tranziciji” nije samo o samoći, već i o umetnosti koja se u trenucima dok većina ljudi prolazi kroz agoniju nezaposlenosti i osiromašenja, bavi „čistom estetikom”. Ta pesma ima nekoliko slojeva, ali uprkos težini stvari sa kojima se nosi, mislim da nije ni očajnička, ni patetična. Sve teme koje sam dodirnuo mogu se grupisati u odrednice: život, vreme, ljudi, priroda. Uopšte, volim da eksperimentišem, jer su mi kao mladom pesniku objasnili da je poezija „hodanje po neutabanim stazama” i da je težnja ka originalnosti poželjnija od podražavanja. Nekada uspete, nekada ne, ali treba stalno raditi i probati.

Koliko angažovanosti ima u savremenoj domaćoj književnosti i kakav je njen kvalitet?

Kod mlađih autora naročito, odnosno, kod onih koji još uvek imaju nekakve ideale i želju da daju svoj doprinos u današnjem dehumanizovanom svetu. Ali, imam utisak da su pojedini uticajni kritičari, koliko god da ih je ostalo, ovu reč – angažman pretvorili u etiketu koja treba da označi nešto pretenciozno, sumnjivo, a možda i opasno. Dominantna politika nagrađivanja i podsticanja od strane kritike ide uglavnom linijom manjeg otpora, podržavajući ona dela koja su dovoljno bezazlena, a samim tim i dovoljno bezbojna, bezukusna i bezmirisna. Ponekad čujem na nekim čitanjima: „Pa, dokle više ta angažovanost.” Međutim, kad malo bolje pogledam vidim da su ti glasovi u manjini. Smatram da će književnost, kao i celokupna umetnost, povratiti svoj značaj u onoj meri u kojoj bude bila sposobna da „pogodi” suštinske teme današnjeg čoveka, a da to bude na dovoljno visokom nivou. Dobra angažovanost nije pozicija žrtve, već borbena pozicija.

Bilo je slučajeva u prošlosti da i vladajuće strukture podržavaju upravo tu „bezazlenu”, hermetičnu ili apstraktnu umetnost, zar ne?

Tako je. Poznat je slučaj apstraktnog ekspresionizma koji je bio podržan od strane CIA u cilju stvaranja slike o „slobodi” stvaralaštva koja je bila dobra za imidž u toku hladnog rata. Taj slučaj je, između ostalih, opisan u sjajnoj knjizi „Hladni rat u kulturi” Fransis Stonor Saunders, u kojoj može da se vidi kako se „odozgo” kroz uređivačku i politiku nagrađivanja kreira ne samo kulturna scena već i javno mnjenje kroz kulturu. Hladni rat se, zvanično, završio, međutim, te metode su aktuelne i žive do danas. U suštini, u društvu koje obožava novac, onaj ko drži ključeve od kase u stanju je da diktira i određuje šta je „dobro”, šta „slobodno” i tako dalje. Ako govorimo o angažovanoj umetnosti, onoj svesnoj, ona može da postoji samo kao nezavisna. Nju mogu da nose samo oni ljudi koje su nekada nazivali „poštenom inteligencijom”, ljudi od integriteta.

Vaše pesme su prevođene i na druge jezike, a nedavno vam je objavljen i izbor iz poezije na italijanskom jeziku pod naslovom „Nela pančija dela bestija” („U stomaku zveri”). Kako biste uporedili stanje na domaćoj i na evropskoj kulturnoj sceni?

Ima sličnosti koje se ogledaju prvenstveno u jednom preispitivanju i promišljanju o ulozi poezije i književnosti danas, u ovo informatičko i otuđeno doba, u traženju načina da se proširi krug čitalaca, i slično. Ono što nas razlikuje jesu istorijski slojevi i odnos prema nasleđu. Ne volim da generalizujem, ali mislim da smo mi ovde odbacili previše dobrih stvari i ne znajući šta radimo. Takođe, mi smo mala zemlja, obraćamo se relativno malom broju čitalaca, a imamo mnogo autora. Teško je napraviti pravo poređenje sa kulturom koja komunicira sa desetinama miliona ljudi. Ali, uopšte nemamo čega da se stidimo. Mislim da naši autori imaju sasvim pristojnu ponudu za bilo koju umetničku javnost.

Koliko uopšte za poeziju ima mesta u potrošačkom, kapitalističkom društvu – da li je ono za vas taj „stomak zveri” u koji dobrovoljno stupamo?

Poezija ne pravi pare, dakle to je fundamentalno neslaganje sa potrošačkim društvom. Još gore, ona je u stanju da problematizuje obožavanje novca i tržišta. Čini mi se da uopšte nije kompatibilna sa trenutnim sistemom. Ako neko misli da može da prevari tu dehumanizovanu mašineriju, kako se to u pesmi kaže, izaći će brzinom metabolizma, odnosno, onoliko koliko sistemu treba da ga svari. Suština je, opet, u insistiranju na nezavisnosti pozicije, na doslednosti i spremnosti na žrtvu pre nego na kompromis. To je poezija, barem za neke od nas.

Razgovarao: Milenko Srećković

Intervju je izvorno objavljen u Politici, 17.01.2015.

June 24, 2017

Posted In: latinica_intervjui

Leave a Comment