Zelen(ašk)a ekonomija


Srbija postaje sve integrisanija u globalnu korporativnu ekonomiju – o čemu svedoči i odštetni zahtev od oko 116 miliona evra, koji je protiv nje pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova (ICSID) uVašingtonu podnela kompanija „Energo zelena”, inače u većinskom vlasništvu belgijske kompanije „Grinvorks”. Ovakva korporativna praksa nije nimalo neuobičajena s obzirom na to da je u svetskim razmerama već vođeno oko 600 procesa protiv mnogih država u kojima korporacije traže odštetu zbog državnih ili skupštinskih odluka koje ih navodno ometaju u maksimiziranju profita. Osnov za ovakve tužbe korporacije nalaze u bilateralnim sporazumima koji garantuju sigurnost investicija, pa se tako i „Energo zelena” u svojoj tužbi protiv Republike Srbije poziva na Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja između Belgijsko-luksemburške ekonomske unije i Srbije i Crne Gore, koji je na snazi od 2007.

Prema informacijama dobijenim od saradnika iz holandskog Transnacionalnog instituta koji se zalaže za ukidanje ovakvih bilateralnih sporazuma u cilju smanjenja moći koju korporacije imaju nad državama, takve tužbe vrlo su profitabilne i za mnogobrojne advokatske kompanije koje pred međunarodnim arbitražnim sudovima zastupaju korporativne interese i za sudije koje primaju od 600 do 700 dolara na sat. Tako su i zastupnici „Energo zelene” u procesu protiv Republike Srbije – advokatska kancelarija „Moravčević, Vojnović i partneri” – već specijalizovani u ovoj oblasti, budući da su pre toga učestvovali u odbrani Republike Crne Gore od tužbe koju je pred ICSID-om podnela holandska kompanija u čijem je većinskom vlasništvu privatizovana železara u Nikšiću.

Iz uvida u slučaj „Energo zelene”, koji mi je, na lični zahtev, nedavno omogućilo Ministarstvo ekonomije, više se nego pouzdano može zaključiti da je tu posredi još jedan očigledan primer neizvesnosti ekonomske politike zasnovane na podređivanju državnog uređenja interesima korporativnog profita. Naime, „Energo zelena”, koja je u Inđiji obavljala poslove ekološke prerade životinjskog otpada, kao jedan od dokaza u prilog svojoj tužbi navodi i imejl tadašnjeg direktora Uprave za veterinu kojim su informisani da za njihovu delatnost postoji dovoljno životinjskog otpada i da će imati monopol u obradi te sirovine, uz uveravanje da bi privatne klanice bile zakonski prinuđene da svoj otpad predaju isključivo njima. Po navodima ove kompanije, time su oni obmanuti da investiraju u srpsku privredu.

Međutim, prema dokumentaciji Ministarstva, takva informacija bila je zapravo „naručena” od same „Energo zelene” kako bi na osnovu nje od stranih finansijera dobili kredit za pokretanje biznisa u Srbiji, te ona svakako nije podrazumevala nikakvu garanciju u pogledu količine životinjskog otpada. U prilog odbrani ide i otvoreno priznanje bivšeg direktora „Energo zelene” da pokretanjem arbitražnog postupka protiv Srbije kompanija „može više da zaradi” nego nastavkom samog poslovanja. Sem toga, on tvrdi da je jedan od razloga što „Energo zelena” za svoje potrebe nije pribavljala više životinjskog otpada to što nisu dovoljno investirali u sredstva za transport tolikog materijala. Ipak, s obzirom na kruženje mnogobrojnih kontradiktornih informacija i optužbi u javnosti, čitav taj slučaj morao bi morao biti dodatno istražen.

Problem sa bilateralnim sporazumima koji korporacijama omogućuju da tuže države jeste da oni sprečavaju donošenje bilo kakvih odluka o zaštiti stanovništva ukoliko te odluke ne odgovaraju korporativnim interesima. Tako je švedska kompanija „Vatenfall” tražila odštetu od 3,7 milijardi evra nakon što je Nemačka, zbog nuklearne katastrofe u Fukušimi, odlučila da ugasi svoju nuklearnu industriju, „Filip Moris” je podneo tužbu protiv Austrije zbog odluke da se na paklice cigareta stavi upozorenje o štetnosti pušenja, a naftna kompanija „Occidental” je od Ekvadora, nakon zakonitog poništenja ugovora o koncesiji, na ime odštete dobila čitave 2,3 milijarde dolara.

Najzad, autorizovanje korporacija da tuže državu ne podstiče ni priliv novih investicija: prema „Ekonomistu”, u Brazilu priliv stranih investicija ne opada uprkos odluci da se ne potpisuje nijedan trgovinski sporazum kojim bi se omogućilo podnošenje tužbe – a Južna Afrika, Indonezija i Indija najavljuju raskid takvih već postojećih sporazuma. Srbija bi trebalo da sledi njihov primer ako ne želi da postane lak plen korporativno-advokatskog biznisa.

Milenko Srećković

Tekst je izvorno objavljen u Politici, 24.02.2016.

June 24, 2017

Posted In: latinica

Leave a Comment